Чарлс Хејзeлвуд (Charles Hazlewood): Веровати ансамблу

Ја сам диригент и данас сам овде да вам говорим о поверењу. Мој посао зависи од поверења. Између оркестра и мене мора постојати нераскидиво поверење рођено из обостраног поштовања, којим испредамо музички наратив у који верујемо.

У ранија времена, дириговање и музичко стварање је мање било ствар поверења, а више, искрено, ствар принуде. До и око Другог светског рата, диригенти су, без изузетка, били диктатори; тирански ликови који су увежбавали, не само оркестар у целини, већ и појединце у њему, целог свог живота. Срећом, данас могу да кажем да је свет напредовао, а музика је напредовала са њим. Ми данас имамо демократичнији поглед и начин стварања музике -- двосмеран пут. Ја, као диригент, морам на пробу да дођем са чврстим осећајем за спољну архитектуру те музике, у оквиру које онда постоји неизмерна лична слобода како би чланови оркестра засијали.

Што се мене тиче, наравно да морам имати потпуно поверење у свој говор тела. Све што у тренутку могу да понудим јесте нечујан покрет. Тешко да могу извикавати упутства док свирамо.

(Музика)

Даме и господо, Шкотски Ансамбл.

(Аплауз)

Како би све ово функционисало, очигледно се морам наћи у ситуацији да верујем. Морам веровати оркестру, и чак значајније, морам веровати себи. Размислите: када сте у ситуацији да не верујете шта тада радите? Надокнађујете. У мом послу, то значи да се превише размашете. На крају завршите као некаква побеснела ветрењача. И што ваш покрет постане већи, више је недефисинан, замагљен и заиста, неупотребљив за оркестар. Тада постанете предмет спрдње. Нема више поверења, већ само подсмех.

И сећам се, на почетку своје каријере, изнова и изнова, на овим суморним излетима са оркестром, ја бих потпуно полудео на подијуму, покушавајући да изазовем мали крешендо - само мали пораст јачине. Мучило ме је то што то нисам добијао. Много времена сам потрошио, у тим раним годинама, тихо патећи у гардероби. Како ми је само бескорисно изгледао савет великог британског диригентског ветерана: сер Колина Дејвиса који ми је рекао, "Дириговање је, Чарлс, као држање мале птице у руци. Ако је превише стегнеш, сломићеш је. Ако је држиш лабаво, одлетеће." Морам рећи да у то време, нисам могао ни да нађем птицу.

Основно и заиста суштински значајно искуство за мене, у музичком смислу, биле су моје авантуре у Јужној Африци, музички највише збуњујућој земљи, по мом виђењу. Али земљи која ме је, својом музичком културом, научила основну лекцију: кроз музичко стварање могу доћи дубински нивои суштинског, животног поверења. Раније, у 2000., имао сам прилику да одем у Јужну Африку, да оформим ново оперско друштво. Тако сам отишао тамо и вршио аудиције, углавном у руралним општинама, на селу. Чуо сам око 2000 певача, и саставио друштво од 40 најфасцинантнијих младих извођача, већину су чинили црнци, али и шачица белих извођача.

Испоставило се, већ на првим пробама, да је један од белих извођача, у својој претходној инкарнацији, био припадник јужноафричких полицијских снага. И у последњим годинама старог режима, он би рутински добио упутства да оде у општину да угњетава заједницу. Можете само замислити како је ово сазнање усијавало расположење, општу атмосферу. Хајде да се не заваравамо. У Јужној Африци, однос највише лишен поверења јесте однос између белог полицајца и заједнице црнаца. Како да се од тога опоравимо, даме и господо? Једноставно кроз певање. Певали смо, певали, певали... и задивљујуће ново поверење је расло и заиста, пријатељство је процветало. И то ми је показало фундаменталну истину, да музицирање и други облици креативности често могу да допру до места где саме речи не могу.

Покренули смо неке програме и почели светску турнеју. Један од њих је био "Кармен". Онда смо размишљали да "Кармен" претворимо у филм који смо снимили напољу, на локацији у вароши изван Кејптауна, која се зове Кајелитша. Дело је отпевано у потпуности на коскском који је диван музикалан језик, ако то не знате. Названо је "U-Carmen e-Khayelitsha" -- дословно "Кармен Кајелитшска". Желим да вам пустим једак мали снимак тога само из разлога да вам докажем да ништа није мало у јужноафричком музицирању.

(Музика)

(Аплауз)

Оно што ми је потпуно очаравајуће у јужноафричком музицирању јесте његова велика слобода. Јужноафриканци баш музицирају заиста слободно. И мислим, да је то због једне основне чињенице: они нису ограничени системом нотације. Они не читају музику. Они верују својим ушима. Можете гомилу јужноафриканаца научити једној мелодији за пет секунди. И онда, као магијом, они ће спонтано да импровизују хармонију за ту мелодију зато што могу. Они међу нама који живе на Западу, ако могу да употребим тај израз, мислим да имају много више скучен став или осећај за музику - да је она сва, некако, у вештинама и системима. Стога, она је искључиво привилегија елитне, талентоване особе. А опет, даме и господо, баш свако од нас на овој планети се, највероватније, користи музиком на дневном нивоу.

И ако могу ово да проширим за тренутак, могу да се кладим да би свако од вас који седите у овој просторији радо говорио жустро и самоуверено, о филмовима или, вероватно, о књижевности. Међутим, колико вас би било у стању да самоуверено говори о делу класичне музике? Зашто је то тако? И оно што што ћу рећи сада јесте да вас позивам да превазиђете овај највиши недостатак самопоуздања, да се одважите, да верујете да можете имати поверења у сопствене уши, да можете чути основно градивно ткиво, материјал, ДНК, оно што велико музичко дело чини великим. Спремио сам мали експермент који бих да испробам са вама.

Да ли сте знали да је "TED" мелодија. Веома једноставна мелодија са три ноте у основи - те е де. Чекај мало. Знам шта ћете ми рећи, "те" не постоји у музици. Па даме и господо, постоји традиционалан систем, који композитори користе стотинама година, који доказује да постоји. Ако вам отпевам музчку скалу: а, бе, це, де, е, еф, ге -- и исту скалу наставим следећим скупом слова алфабета: ха, и , ј, ка, ел, ем, ен, о, пе, кју, ер, ес, ТЕ -- ето. Те, видите да је исто што и еф у музици. Значи, те је еф. Тако је "те - е - де" исто што и "еф - е - де". Музички комад који смо свирали на почетку овог дружења у свом језгру садржи тему која је "TED". Послушајте.

(Музика)

Чујете ли? Или осећам неку сумњу у просторији? У реду. Свираћемо је поново за вас, и нагласићемо, извући ћемо "те е де". Опростите на изразу.

(Музика)

О мој боже, то је баш било гласно и јасно, сигурно. Мислим да ово треба да још више истакнемо. Даме и господо, још мало ће време за чај. Да ли бисте помислили да треба да певате за свој чај? Ја мислим да ми треба да певамо за свој чај. Певаћемо ове три предивне ноте: те - е - де. Да ли бисте то покушали за мене?

Публика: те - е - де.

Малчице звучи као мукање уместо као људски звук. Да пробамо још једном? И видите, ако сте авантуриста, отићи ћете за октаву више. Те - Е - Де.

Публика: те - е - де.

Још једном, жестоко. (Публика: те - е - де.)

Ето ме, опет попут проклете ветрењаче, видите. Сада ћемо све ово ставити у музички контекст. Музика ће почети и на мој сигнал, ви то запевајте. (Музика) Још једном, осећајно, даме и господо. Другачије нећете заслужити чај. Врло добро, даме и господо. Није био лош деби за "TED" хор. Уопште није лош деби.

Постоји један пројекат око кога сам веома узбуђен и који бих волео да поделим са вама, зато што је о мењању перцепције, и заиста, о изградњи поверења на новом нивоу. Моје најмлађе дете је рођено са церебралном парализом, као што можете замислити, ако са њом немате сопственог искуства она је прилично крупна ствар за прихватање. Међутим, дар који ми је моја дивна ћерка поклонила, осим свог постојања, јесте то што ми је отворила очи за читаву распрострањену заједницу која је била до сада сакривена. Заједницу људи са инвалидитетом. И затекао сам себе како гледам Параолимпијаду и мислим како је невероватно, како је технологија искоришћена да докаже изван сваке сумње да инвалидитет није препрека за спортска достигнућа највишег нивоа. Наравно, постоји суморнија страна те истне, а то је: да су, заправо, биле потребне деценије за свет у целини да дође у позицију поверења, да заиста верује да инвалидитет и спортови могу ићи заједно на убедљив и занимљив начин.

Тако затекнем себе са питањем: где је музика у свему томе? Не можете ми рећи да не постоје милиони људи са инвалидитетом, само у Уједињеном Краљевству, са огромним музичким потенцијалом. Па сам одлучио да направим платформу за тај потенцијал. То ће бити први британски национални оркестар инвалида. Зове се - Параоркестар.

Сада ћу вам показати снимак баш првог импровизацијског окупљања. Био је то, одиста, изванредан тренутак. Само ја и четири задивљујуће талентована музичара са инвалидитетом. Уобичајено је да када импровизујете, а ја то радим стално широм света, постоји тај почетни период страха, као да су сви превише уплашени да први повуку ногу. Страховито мучна тишина. Онда изненада, као чаролијом, БЕНГ! Сви смо у томе и то је потпуни џумбус. Не можете чути ништа. Нико не слуша. Нико не верује. Нико не реагује на оног другог. Сада, у овој соби са ова четири музичара са инвалидитетом, током пет минута биће усхићеног слушања, усхићеног реаговања и неке врло лудачки лепе музике.

(Видео) (Музика)

Моје име је Николас Мек Карти. Имам 22 године и ја сам леворуки пијаниста. Ја сам рођен без своје леве руке... десне руке. Могу ли испочетка?

(Музика)

Када правим музику, осећам се као пилот у кабини који управља авионом. Постанем жива.

(Музика)

Пре бих да будем способан да опет свирам инструмент него да шетам. Има толико радости и ствари које могу добити од свирања инструмента и извођења. Оно је уклонило нешто од моје парализе.

(Музика)

(Аплауз)

Волео бих да су неки од ових музичара овде са нама данас да можете видети из прве руке како су потпуно изванредни. Параоркестра је име овог пројекта. Ако ико од вас жели да ми помогне на било који начин да постигнем овај сасвим немогућ и невероватан сан у овом тренутку, молим вас, ставите ми до знања. И сада, мој опроштајни снимак долази захваљујући великом Јозефу Хајдну, дивног аустријског композитора у другој половини 18. века. Он је провео највећи део свог живота у служби принца Николаса Естерхазија, заједно са својим оркестром. Овај принц је обожавао његову музику, али је такође волео и сеоски замак у коме је био склон да проводи највише времена и који је баш на аустроугарској граници. Место се зове Естерхази и далеко је од великог града Беча.

Једнога дана, 1772. године, принц је одлучио да породице музичара, породице оркестарских музичара више нису пожељне на двору. Њима више није било дозвољено да тамо остану; морали су да се врате у Беч, који је, као што рекох, био неподношљиво далек у то време. Можете само замислити. Музичари су били безнадежни. Хајдн се успротивио принцу, али безуспешно. Пошто је принц волео његову музику, Хајдн је помислио да би могао да напише симфонију са истом поруком.

И ми ћемо сада одсвирати сам крај ове симфоније. И видећете оркестар у некој врсти зловољног бунта. Драго ми је да кажем да је принц схватио алузију оркестарског перформанса и музичари су отишли својим породицама. Мислим да ова симфонија лепо резимира мој говор: тамо где има поверења, има и музике, а самим тим и живота. Тамо где нема поверења, музика једноставно одумире.

(Музика)

(Аплауз)