Карло Рати: Архитектура која осећа и реагује

Добар дан свима. Имам нешто да вам покажем. (Смех) Помислите да је ово пиксел, летећи пиксел. Овако нешто, у нашој лабораторији, називамо осетљивим дизајном. Допустите ми да вам о томе нешто испричам. Када би узели ову фотографију -- ја сам Италијан пореклом, и сваки дечак у Италији одраста уз ову фотографију на зиду своје собе. Али разлог због којег вам ово показујем је да се нешто јако интересантно догодило у тркама Формуле 1 последњих неколико деценија. Пре неког времена, да би сте победили у трци Формуле 1, узели би буџет, и кладили би се на доброг возача и на добар ауто. И ако би ауто и возач били довољно добри, ви би сте победили. Данас, да би сте победили, потребно вам је заправо нешто овако -- нешто што прати ауто у стварном времену, има неколико хиљада сензора и сакупља информације из аутомобила, преноси исте у систем, и затим их обрађује и користи их да би донео одлуке и мењао ствари у правом времену све док се информације скупљају. Ово, у инжењерским терминима, бисмо назвали контролни систем у стварном времену. У основи, то је систем сачињен од две компоненте -- од сензора и компоненте за актививирање.

Оно што је интересантно данас је да су контролни системи у стварном времену почели да улазе у наше животе. Наши су градови, у протеклих пар година, једноставно били прекривени мрежама, електроником. Постали су као компјутери на отвореном. И, као компјутери на отвореном, почели су да реагују на различите начине да би се могли регистровати и активирати. Када би преправили градове, била би то, заправо, велика ствар. Само са стране, желео сам да поменем, градови су само два процента земљине површине, али представљају 50 процената људске популације. Они су 75 процената потрошачи енергије -- и емитују до 80 процената CO2. Дакле, када би били у могућности да урадимо нешто са градовима, то би била велика ствар. Осим градова, сво ово регистровање и активирање улази у свакодневне предмете.

Ово је са изложбе коју Паола Антонели организује у Музеју Модерне уметности ове године, током лета. Зове се "Причај ми". Дакле, наши предмети, наша окружења, почињу да комуницирају са нама. У одређеном смислу, то је као да сваки атом постаје и сензор и погон. И то драстично мења однос који ми као људи имамо са окружењем. У одређеном смислу, то је као Микеланђелов сан... знате, када је Микеланђело извајао Мојсија, на крају је речено да је узео чекић и бацио га на Мојсија -- заправо још увек се може видети траг -- и рекао, викнуо, "Perché non parli? Зашто не проговориш?" Данас, по први пут, наше окружење почиње да разговара са нама. Показаћу вам само пар примера -- са идејом о нашем осећају окружења и активирању.

Почнимо са осећајем. Први пројекат који сам желео да поделим са вама је заправо један од првих пројеката наше лабораторије. То је било пре четири и по године у Италији. И то што смо тамо урадили је да смо заправо користили нову врсту мреже која је била распрострањена по свету -- мрежа мобилне телефоније -- и користили смо анонимне и агрегатне информације те мреже, коју сакупља оператер да би схватили како функционише град. То лето је било срећно лето -- 2006. Када је Италија победила у светском првенству у фудбалу. Неки се од вас можда и сећају, играле су Италија и Француска, када је на крају Зидан главом дао гол. Али ипак, Италија је на крају победила.

(Смех)

Сада погледајте шта се тог дана догодило само пратећи активност која се одвијала на мрежи. Овде видите град. Видите Колосеум у средини, реку Тибер. Јутро је, пре утакмице. На врху видите временску линију. Рано послеподне, људи и овде и тамо телефонирају и крећу се. Утакмица почиње -- тишина. Француска даје гол. Италија даје гол. Полувреме, људи обављају кратке позиве и иду до тоалета. Друго полувреме. Крај нормалног времена. Први продужетак, други. Зидан у моменту даје гол главом. Италија побеђује. (Смех) (Аплауз) Те ноћи сви су славили у центру града. Видели сте врхунац. Следећег дана су сви отишли у центар да дочекају победнички тим и тадашњег премијера. И сви су кренули на доле. Видите слику места које се зове Цирко Масимо, на које, још из доба старих Римљана, људи одлазе да прославе -- да направе велико славље, и видите врхунац на крају дана. То је само један од примера како можемо да осећамо град данас, на начин на који нисмо били у могућности пре пар година.

Још један кратак пример о осећају: не ради се о људима, него о стварима које користимо и конзумирамо. Дакле, данас познајемо све о томе одакле наши предмети потичу. Ово је мапа која вам показује све чипове који чине Мак рачунар, како су састављени. Али знамо јако мало о томе где ствари одлазе. Дакле, у овом пројекту, ми смо заправо развили неке мале ознаке да би лоцирали ђубре које се креће кроз систем. Почели смо заправо са малим бројем волонтера који су помогли у Сијатлу, пре годину дана, и означили ствари које су бацали -- различите ствари, као што можете видети овде -- ствари које би бацили у сваком случају. Онда смо уградили мали чип, малу ознаку, у ђубре и почели смо да га пратимо. Ово су резултати које смо управо добили.

(Музика)

Из Сијатла... после недељу дана. Овом информацијом смо схватили да постоји доста неефикасности у систему. Могли би заправо урадити исту ствар са много мање енергије. Овај податак раније није био доступан. Али, постоји доста изгубљеног транспорта и замршених ствари које се дешавају. Али, друга ствар је да верујемо да уколико би свакодневно виђали да чаша коју бацамо, не нестаје, да је и даље негде на планети. И пластична флаша коју бацамо сваког дана и даље остаје тамо. И када би то показали људима, могли би промовисати неке промене понашања. Дакле, ово је био разлог пројекта.

Мој колега са MIT-а, Асаф Бидерман, би вам могао рећи много више о детектовању и о осталим прелепим стварима које можемо урадити детектовањем, али желео сам да пређем на други део о коме смо на почетку разговарали, а то је активирање наше средине. И први пројекат је нешто што смо урадили пре неколико година у Сарагози, У Шпанији. Почело је питањем градоначелника, који нам је пришао говорећи да Шпанија и јужна Европа имају прелепу традицију коришћења воде у јавном простору, у архитектури. И питање је било: Како може технологија, нова технологија, томе да се прикључи? И једна од идеја коју смо на MIT-у у радионици развили је да, замислите ову цев, и имате вентиле, електромагнетне вентиле, картице, које се отварају и затварају. Стварате водену завесу са пикселима направљеним од воде. Када би ови пиксели пали, могли бисте на њима писати, могли бисте показати шаре, слике, текстове. А могли бисте им чак и прићи, и они би се отворили да вас пусте да уђете, као што видите на овој слици.

Дакле, ово смо презентовали градоначелнику Белошу. Јако му се допало. И добили смо средства да дизајнирамо објекат на улазу у сајам. Назвали смо га Дигитални Водени Павиљон. Цео објекат је направљен од воде. Не постоје ни врата ни прозори, али када му приђете, отвориће се и пустиће вас да уђете. (Музика) Кров је такође прекривен водом. И ако има мало ветра, да би смањили прскање, можете заправо спустити кров. Или затворити зграду, и комплетна архитектура ће нестати, као у овом случају. Знате, ових дана, увек добијате слике током зиме када скидају кров, од људи који су се тамо нашли и рекли: "Уништили су зграду". Не, нису је уништили, али када се кров скине, архитектура скоро да нестаје. Овде је објекат у функцији. Видите особу која је збуњена тиме шта се догађа унутра. И овде сам ја и покушавам да се не поквасим, тестирајући сензоре који пуштају воду.

Морам вам испричати шта се то догодило једне ноћи када су сви сензори престали да раде. Али, у ствари, те ноћи је било још забавније. Сва деца из Сарагозе су дошла до објекта, зато што је сам однос са објектом постао нешто друго. Више није била зграда која би се отворила и пустила вас да уђете, већ објекат који би стварао просторе и шупљине кроз воду, и ви сте морали да скачете, а да се притом не поквасите.

(Видео) (Бука)

И то је, за нас, било веома интересантно, зато што, као архитекте, инжењери, дизајнери, увек мислимо о томе како ће људи користити наше производе. Али стварност је увек непредвидива. И то је лепота у прављењу ствари које се користе и које су у интеракцији са људима.

Ово је слика објекта са физичким пикселима, пикселима направљеним од воде, и затим, њихова пројекција. И то нас је навело да размишљамо о следећем пројекту који ћу вам сада показати. Замислите да ти пиксели могу заправо да лете. Замислите да имате мале хеликоптере који лете у ваздуху, и онда сваки од њих са малим пикселом у промењивом светлу -- скоро као облак који се помера у простору. Ево га видео.

(Музика)

Дакле, замислите један хеликоптер, као онај што смо видели малопре, да се помера са осталим синхронизовано. Тако да можете добити овај облак. Можете имати флексибилан екран или дисплеј, овако -- регуларна конфигурација у две димензије. Или нерегуларна, али у три димензије, где је светло то што се мења, а не позиција пиксела. Можете се играти са различитим врстама. Замислите да се екран може једноставно појавити у различитим размерама или величинама, различитим типовима резолуције. Али онда комплетна ствар може бити само 3Д облак сачињен од пиксела коме можете прићи и кроз који се можете кретати и видети у много, много праваца. Ово је прави Флајфајер контролом иде на доле да би формирао регуларно V као раније. Када упалите светло, уствари видите ово. Дакле, исто као што смо видели и раније. И замислите да је сваки од њих контролисан од стране људи. Имали бисте сваки пиксел са улазом који долази од људи, из њихових покрета, или слично.

Желим вам нешто показати по први пут. Радили смо са Робертом Боле, најбољим балетским плесачем данас -- звездом Метрополитена у Њу Јорку и у миланској Скали -- и бележили смо заправо његов покрет у 3Д-у да бисмо га касније користили као улаз за Флајфајер. Овде можете видети Роберта како игра. Са леве стране видите пикселе, могу се забележити различите резолуције. Оба представљају 3Д скенирање у стварном времену и снимање покрета. Тако да можете реконструисати цео покрет. Можете ићи све до краја. Али, када имамо пикселе, онда се можемо играти са њима и играти се са бојом и покретом и гравитацијом и ротацијом. Тако да ово желимо да искористимо као један од могућих улаза за Флајфајер.

Желим да вам покажем последњи пројекат на коме радимо. То је нешто што радимо за Олимпијаду у Лондону. Зове се Облак. И идеја је, замислите, опет, да ангажујемо људе да нешто ураде и промене нашу средину -- готово да пренесу оно што називамо подизањем облака -- као подизање амбара, али са облаком. Замислите када би свако дао малу донацију за један пиксел. И оно што сматрам извандредним је то што се догодило у протеклих неколико година је да смо у последњих пар деценија, прешли из физичког у дигитални свет. Све постаје дигитално, знање, и постаје приступачно преко интернета.

Данас, по први пут -- и Обамина кампања нам је то показала -- ми можемо прећи из дигиталног света, из самоорганизујућих снага мрежа, у физички свет. Ово може бити, у нашем случају, коришћено за дизајнирање и прављење симбола. То значи нешто што је саграђено у граду. Али сутра већ може оборити данашњи приступ изазовима -- размислите о климатским променама или CO2 емисији -- како можемо прећи из дигиталног света у физички. Дакле, идеја је да заиста можемо ангажовати људе да заједно, колективно раде на томе.

Овај облак је сачињен од пиксела, на исти начин као што је и прави облак сачињен из делова. А ти делови су вода, при чему је наш облак, облак од пиксела. То је стварна конструкција у Лондону, али прекривена пикселима. Можете се кретати у њој, доживети различита искуства. Можете заправо видети одоздо, делећи главне моменте за Олимпијаду у 2012. и касније, и стварно је користити као начин да се повежете са заједницом. Тако да оба, стварни облак на небу и нешто на чији се врх можете попети, као нови лондонски планински врх. Можете ући у њега. И као нека нова врста дигиталног ноћног светионика -- али најбитније, једна нова врста искуства за онога ко ће се попети на врх.

Хвала.

(Аплауз)