Kameron Sinkler o Open-source arhitekturi

Ubrzo ću vas povesti na putovanje. Da bih objasnio svoju želju, moraću da vas povedem negde gde mnogo ljudi nije nikada bilo, a to je na put oko sveta. Kada sam imao oko 24 godine, Kejt Stor i ja osnovali smo organizaciju da bismo uključili dizajnere i arhitekte u humanitarni rad. Ne samo kada se radi o prirodnim nepogodama, već da ih uključimo u sistemska pitanja. Verovali smo da tamo gde nedostaju sredstva i stručnost, inovativni, održivi dizajn može zaista da promeni ljudske živote.

Tako je sve počelo – započeo sam život kao arhitekta, to jest svoje obrazovanje kao arhitekta, i uvek me je zanimao društveno odgovoran pristup dizajnu, i to kako se stvarno može uticati na stvari. Ali kada sam upisao arhitekturu, izgledalo je da sam crna ovca u porodici. Izgledalo je da mnogi arhitekti smatraju da kada se projektuje, projektuje se dragulj i to je dragulj koji želite i kome stremite. S druge strane ja sam osećao da kada projektujete vi ili poboljšavate ili unazađujete zajednicu za koju projektujete. Tako da ne projektujete zgradu samo za njene stanare ili za ljude koji će je koristiti, već i za celokupnu zajednicu.

Sa radom smo počeli 1999. godine odgovarajući na problem smeštaja za izbeglice koje su se vraćale na Kosovo; nisam tačno znao šta radim, imao sam, kao što rekoh, nešto više od 20 godina, i pripadam internet-generaciji, tako da smo počeli sa veb-sajtom. Objavili smo poziv na sajtu i na moje iznenađenje kroz par meseci imali smo stotine odgovora iz celog sveta. To je dovelo do građenja određenog broja prototipa i stvarnog eksperimentisanja sa nekim idejama. Dve godine kasnije započeli smo projekat razvoja mobilnih zdravstvenih klinika u podsaharskoj Africi, kao odgovor na pandemiju HIVa/AIDSa. Iz 53 zemlje stiglo je 550 predloga. Učestvovali su dizajneri iz celog sveta. A inicijativu je pratila i izložba radova. 2004. je za nas bila prekretnica. Počeli smo da odgovaramo na prirodne nepogode i da se uključujemo u Iranu i Bamu, kao i da nastavimo da pratimo svoj rad u Africi.

Naš rad u Sjedinjenim Državama -- većina ljudi kada misli o siromaštvu zamišlja lica stranaca, ali da ste otišli da živite -- ja živim u Bozemanu u Montani -- da ste otišli u severne ravnice u rezervatima, ili dole u Alabamu ili Misisipi pre uragana Katrina, mogao bih da vam pokažem mesta gde su životni uslovi daleko gori nego u mnogim zemljama u razvoju u kojima sam bio. Uključili smo se i radili u gradskim centrima i na drugim mestima.

Pričaću takođe još o nekim projektima. 2005. majka priroda nas je propisno isprašila. Mislim da manje-više možemo da pođemo od toga da je 2005. bila užasna godina što se tiče prirodnih nepogoda. A kako postoji internet, i ljudi su povezani na blogovima i slično, bukvalno par sati posle cunamija već smo skupljali sredstva, povezivali se i radili sa ljudima na licu mesta. Prvih nekoliko dana radili smo sa nekoliko laptop računara, dobio sam 4000 mejlova od ljudi kojima je bila potrebna pomoć. Tako smo počeli sa tamošnjim projektima, i govoriću o još nekima od njih. I onda, naravno, ove godine odazvali smo se na probleme prouzrokovane Katrinom i nastavili sa praćenjem našeg rada na rekonstrukciji.

Ovo je kratak pregled. 2004. zaista nisam mogao da se snađem sa brojem ljudi koji su želeli da pomognu, a ni sa brojem zahteva koje sam dobijao. Sve je stizalo na moj laptop i mobilni telefon. Tako smo odlučili da prihvatimo otvoreni -- open source model poslovanja, tako da bilo ko, bilo gde u svetu, može da otvori lokalni ogranak, i da se uključi u rešavanje lokalnih problema. Ne verujem da postoji Utopija. Svi problemi su lokalni. Sva rešenja su lokalna. To znači da neko ko živi u Misisipiju zna više o Misisipiju od mene. Ono što se dalje dogodilo jeste da smo koristili MeetUp i razne druge vrste Internet alata, i došlo je do toga da je osnovano 40 ogranaka, sa hiljadama arhitekata u 104 zemlje. Tako da je suština -- izvinite, nikada ne nosim odelo, znao sam da ću na kraju morati ovo da skinem. U redu, brzo ću.

Tako da se u poslednjih sedam godina ovde ne radi samo o neprofitnoj organizaciji. Shvatio sam da je stvoren građanski pokret društveno odgovornih dizajnera koji zaista veruju da je svet postao mnogo manji i da mi imamo priliku – ne odgovornost, već priliku – da se zaista uključimo u stvaranje promena.

(Smeh)

Ovo dodajem na vreme. Ono što ne znate je da imamo na hiljade dizajnera koji rade u celom svetu i praktično su povezani kroz vebsajt, a mi imamo samo tri zaposlena. Radimo nešto jer nam niko nije rekao da ne možemo to da uradimo -- -- pa smo uradili! Tako da ima nešto da se kaže i o naivnosti. Sedam godina od tada, razvili smo se i sada se bavimo i zaštitom prava, podsticanjem inicijativa i njihovim sprovođenjem. Promovišemo kvalitetno projektovanje, ne samo kroz studentske radionice, predavanja i javne forume, članke, imamo i knjigu o humanitarnom radu, bavimo se i ublažavanjem posledica prirodnih nepogoda kao i javnim politikama. Možemo da razgovaramo i o agenciji FEMA (Američka državna agencija za vanredne situacije), ali to je već druga priča. Podsticanje inicijativa, razvoj ideja sa zajednicama i nevladinim organizacijama, organizovanje open source konkursa. Upućivanje, povezivanje sa zajednicama a onda sprovođenje – odlazak na lice mesta i završavanje poslova, jer kada se bavite izumima, oni postaju stvarnost tek kada ih sagradite. Tako da je veoma važno da ako projektujemo i pokušavamo da napravimo promene, da zaista izgradimo te promene.

Evo jednog broja naših projekata. Kosovo. Ovo je Kosovo 1999. Organizovali smo otvoreni konkurs, kao što sam već rekao. To je dovelo do raznih ideja, ovde se nije radilo o hitnom privremenom smeštaju, već o prelaznom smeštaju koji bi trajao pet do dest godina, koji bi bio podignut pored zemlje na kojoj je stanovnik ranije živeo, i na kojoj bi on ponovo sagradio sopstvenu kuću. Ovde nije bilo u pitanju nametanje arhitekture zajednici, već obezbeđivanje alata i prostora koji bi im dozvolili da ponovo grade i razviju se na način na koji oni to žele. Rešenja se kreću od uzvišenih do smešnih, ali funkcionišu. Ovo je kuća na naduvavanje od konoplje. Napravljena je, funkcioniše. A ovo je brodski kontejner. Napravljen je i radi. Tu je i čitav niz ideja koje se nisu bavile samo arhitekturom objekata, već i problemima uprave kao i ideja stvaranja zajednice kroz složene mreže povezivanja.

Nismo uključili samo projektante već i razne druge stručnjake koji se bave tehnologijom. Korišćenje krša od srušenih kuća za gradnju novih. Korišćenje slamnatih bala, zidnog grejanja. A onda se 1999. desilo nešto izuzetno vredno pažnje.

Otišli smo u Afriku sa idejom da rešavamo problem stanovanja. Za samo tri dana shvatili smo da problem nije u stanovanju, nego u rastućoj pandemiji HIVa/AIDSa. Nisu nam to govorili lekari, nego seljani kod kojih smo bili smešteni. Tako smo došli na sjajnu ideju da umesto da teramo ljude da hodaju po 10, 15 kilometara da bi otišli kod lekara, da umesto toga lekare dovedemo do ljudi. U to smo uključili i zdravstvene radnike. I mislio sam, znate, mislili smo da smo da smo strašno pametni, da smo genijalci jer smo smislili ovu fantastičnu ideju, mobilne zdravstvene klinike koje bi bile široko primenjene u celoj podsaharskoj Africi. A tamošnji zdravstveni radnici su nam rekli: “To pričamo već deset godina. Mi to znamo. Samo ne znamo kako to da pokažemo.” Tako smo na neki način uvideli već postojeću potrebu i pokazali rešenje. Još jednom, pristiglo je mnoštvo ideja.

Lično mi se ova strašno sviđa, zbog ideje da se arhitektura ne bavi samo rešenjima, već i podizanjem nivoa svesti. Ovo je klinika od kenafa (vrsta konoplje). Uzmete seme i posejete ga na parčetu zemlje, a kada naraste – inače, raste oko 4.5 metara mesečno. Četvrte nedelje doktori dođu i poseku jedan deo, stave zateznu konstrukciju na vrh a kada doktori završe sa lečenjem i pregledanjem pacijenata i seljana, možete da posečete kliniku i pojedete je. Po receptu “smaži svoju bolnicu”.

(Smeh)

Tako da se ova ideja bavi i činjenicom da ako imate AIDS, morate da imate određen kvalitet ishrane, i idejom da je ishrana podjednako važna kao i dostupnost anti-viralnih lekova. Tako da znate da je ovo ozbiljno rešenje. I ovu ideju obožavam. Ideja je da ovo nije samo klinika već i društveni centar. Ovde se radi o uspostavljanju trgovinskih kanala i ekonomskih mehanizama u zajednici, tako da ovo može da bude samoodrživ projekat.

Svi ovi projekti su održivi. Ne zbog toga što sam ja od “zelenih” koji grle drveće. To je zato što ako živite od četiri dolara na dan, vi živite na granici opstanka i morate da budete održivi. Morate da znate odakle vam stiže energija. Morate da znate odakle vam stižu resursi. I morate da smanjite troškove održavanja. Ovde se radi o stvaranju ekonomskog mehanizma. Noću se sve pretvara u bioskop. Tako da ovo nije klinika za AIDS. Ovo je društveni centar. Vidite dakle šta su bile ideje. Iz ovih ideja razvijeni su prototipi, koji su na kraju napravljeni. U ovom trenutku, od ove godine, klinike se kotrljaju po Nigeriji i Keniji.

Iz ovoga smo razvili i Sijatembu (Siyathemba), projekat za koji -- lokalna zajednica nam se obratila rekavši da je problem to što devojčice ne idu u školu. A sve ovo radimo u oblasti gde je od mladih žena starosti između 16 i 24 godine njih 50% zaraženo HIVom/AIDSom. To se ne dešava zato što su promiskuitetne, već zato što ne postoje znanje i obaveštenost. Tako smo odlučili da se pozabavimo idejom sporta i da napravimo sportski centar za mlade koji bi u isto vreme bio i savetovalište za HIV/AIDS. Treneri sportskih ekipa ovih devojčica takođe su školovani lekari. To bi bio veoma postupan način razvoja neke vrste poverenja u zdravstveni sistem. Izabrali smo devet finalista, tih devet projekata prikazano je u celom regionu, i na kraju je zajednica odabrala pobedničko rešenje. Rekli su, ovo je naše rešenje, jer se ne bavi samo angažovanjem zajednice, već i osnaživanjem zajednice i njenim uključivanjem u proces obnove.

Ovo je pobednički projekat, i onda, naravno mi stvarno odlazimo i radimo sa lokalnom zajednicom i klijentima. Ovo je projektant. On je na terenu i radi sa prvim ženskim fudbalskim klubom u Kva-Zulu Natalu, Sijatemba, oni će vam to bolje ispričati.

Video: “Moje ime je Sisi, ja radim u afričkom centru. Ja sam konsultantkinja i članica fudbalske reprezentacije Južne Afrike, Bafana Bafana, a takođe igram i za Vodakom ligu za tim koji se zvao Tembisa a sada je promenio ime u Sijatemba. Ovo je naš teren.”

Kameron Sinkler: Ovo ću vam kasnije pokazati jer mi ističe vreme. Vidim da me Kris lukavo gleda.

Ovo je bilo povezivanje, samo jedan sastanak sa nekim ko je želeo da razvije prvi telemedicinski centar u Africi, u Tanzaniji. Sastali smo se bukvalno pre par meseci. Već smo razvili projekat, i tamo je tim koji zajednički radi. Ovo povezivanje se ostvarilo zahvaljujući nekoliko ljudi sa TEDa: Čeril Heler i Endru Zoli koji su me povezali sa ovom neverovatnom ženom iz Afrike. Počeli smo da gradimo u junu, a otvaranje će biti pre početka TEDGlobal konferencije. Tako da kada dođete na TEDGlobal možete da vidite kako izgleda.

Ali ono po čemu smo verovatno najpoznatiji jeste naše bavljenje prirodnim nepogodama i razvojem, bili smo uključeni u mnoštvo situacija kao što su cunami ili uragan Katrina. Ovo je sklonište koje košta 370 dolara i lako se sastavlja. Ovo je projekat koji su osmislili, društveni centar koga su projektovali članovi lokalne zajednice. To znači da mi stvarno živimo i radimo sa lokalnom zajednicom i oni predstavljaju deo celog projektnog procesa. Deca su zaista uključena u određivanje mesta za budući društveni centar, a onda kroz neko vreme zajednica zaista, prošavši obuku za potrebne veštine, na kraju sagradi objekat sa nama.

Evo još jedne škole. Ovo su poslali iz UN-a za period od šest meseci – 12 plastičnih pokrivača. Sve se dešava u avgustu. Ovo je zamena, koja bi trebalo da traje dve godine. Kada pada kiša ne čuje se apsolutno ništa, a leti je unutra oko 60 stepeni. Mi smo rekli da ako već pada kiša, hajde da onda prikupimo svežu vodu. Tako da svaka od naših škola ima sistem za skupljanje kišnice koji je veoma jeftin. Učionice -- tri učionice i sistem za kišnicu koštali su pet hiljada dolara. Toliko smo prikupili prodajom tople čokolade u Atlanti. Sagradili su je roditelji đaka. I deca su na gradilištu i ona grade. Škola je otvorena pre nekoliko nedelja i sada je pohađa šest stotina dece.

(Aplauz)

A onda nesreća pogađa kod kuće. Svi smo videli užasne priče na CNN-u, Fox-u i tako dalje, Ali nismo videli neke dobre priče. Evo zajednice koja se okupila i rekla ne čekanju. Osnovali su partnerstvo, raznovrsno partnerstvo učesnika da mapiraju Istočni Biloksi (država Misisipi), da bi shvatili ko je sve uključen. Imali smo 1500 volontera koji su obnavljali i popravljali kuće. Sami su tumačili FEMA propise, ne čekajući da im oni diktiraju kako treba obnavljati kuće. Rad sa stanovništvom, izlazak – njihovo izvlačenje iz kuća, da se ne bi razboleli. Evo šta su sami čistili. Projektovanje kuća. Ova kuća će biti gotova za nekoliko nedelja. Ovo je popravljena, renovirana kuća, završena za četiri dana. Ovo je pomoćna prostorija za ženu koja koristi pomagalo za hod. Ima 70 godina. Evo šta je dobila od FEMA-e. 600 dolara, završeno pre dva dana. Vrlo brzo smo sklopili perionicu. Podignuta je, funkcioniše, a ona je danas započela posao, pere odeću za druge.

Ovo su Čandra i Kalun. Oni su fotografi koji su dokumentovali Donji deveti distrikt (deo Nju Orleansa) poslednjih 40 godina. Ovo je bio njihov dom, a ovo su fotografije koje su oni slikali. A mi pomažemo, radimo sa njima na novoj zgradi. Projekti koje smo završili. Projekti u kojima smo učestvovali, koje smo podržali. Zašto se agencije za pomoć time ne bave? Ovo je UN šator. Ovo je novi UN šator, koristi se od ove godine. Brzo se sklapa. Ima pokretno krilo, to je inovacija. Trebalo je 20 godina da se to dizajnira i primeni na terenu. Tada sam imao 12 godina. Tu postoji veliki problem.

Srećom, nismo sami. Ima na stotine i stotine i stotine i stotine i stotine arhitekata i dizajnera i pronalazača u celom svetu koji se uključuju u humanitarni rad. Još kuća od konoplje – izgleda da je to trend u Japanu. Nisam siguran šta oni puše. Ovo je spojnica koju je dizajnirao neko ko je pošao od toga da sve što treba jeste neki način da se zakači membrana za potporne grede. Taj čovek, koji je dizajnirao za NASA-u – sada se bavi stanovanjem. Brzo ću preleteti ovo, jer znam da imam samo još par minuta vremena.

Sve ovo urađeno je u protekle dve godine. Pokazao sam vam nešto za šta je trebalo 20 godina. A ovo je samo izbor od svega što je urađeno -- -- što je sagrađeno u proteklih par godina. Od Brazila do Indije, Meksika, Alabame, Kine, Izraela, Palestine, Vijetnama. Prosečna starost projektanta koji se uključi u ovakav projekat je 32 godine – toliko godina imam i ja. Tako da su to mladi -- ovde samo moram da se zaustavim, jer je Arup u prostoriji a ovo je najbolje dizajnirani toalet na svetu. Ako ikada, ikada odete u Indiju, idite da probate ovaj toalet.

(Smeh)

Kris Lubkeman će vam objasniti zašto. Siguran sam da je on tako želeo da provede žurku, ali -- ali budućnost neće biti soliterski gradovi kao Njujork, nego ovo. Kada pogledate ovo, vi vidite krizu. Ono što ja vidim jeste mnogo, mnogo pronalazača. Jedna milijarda ljudi živi u užasnom siromaštvu. O njima stalno slušamo. Četiri milijarde živi u rastućim ali krhkim ekonomijama. Jedan od sedam ljudi na svetu živi u divljim naseljima. Ako ništa ne uradimo da rešimo krizu stanovanja koja će se uskoro desiti, za 20 godina, jedan od troje ljudi živeće u divljem naselju ili izbegličkom kampu. Pogledajte levo, pogledajte desno: jedno od vas troje biće tamo. Kako da poboljšamo uslove života za pet milijardi ljudi? Sa deset miliona rešenja.

Ja želim da razvijem zajednicu koja aktivno prihvata inovativni i održivi dizajn i time poboljšava životne uslove za sve ljude.

Kris Anderson: Čekaj malo, čekaj malo. To je tvoja želja?

KS: To je moja želja.

KA: To je njegova želja!

(Aplauz)

Započeli smo Arhitekturu za čovečanstvo (Architecture for Humanity) sa 700 dolara i veb-sajtom. Kris je nekako odlučio da mi da 100,000 dolara. Zašto ne toliko ljudi? Open source arhitektura je put kojim treba ići. Imate raznovrsnu zajednicu učesnika -- ne pričamo samo o pronalazačima i dizajnerima, pričamo i o modelu finansiranja. Moja uloga nije da budem projektant već da povežem svet dizajna sa svetom humanitarnog rada. Ono što nam treba je nešto što će me umnožiti na globalnom nivou, jer nisam spavao već sedam godina.

(Smeh)

Drugo, šta će tačno ovo biti? Dizajneri žele da se odazovu na izazove humanitarnih kriza, ali ne žele da neka kompanija sa Zapada uzme njihovu ideju i od nje pravi profit. Tako je Creative Commons razvio dozvolu za zemlje u razvoju. To znači da dizajner može – Sijatemba projekat koji sam pokazao bio je prvi objekat sa Creative Commons licencom. Čim on bude završen, bilo ko u Africi ili nekoj drugoj zemlji u razvoju može besplatno da preuzme izvođačke crteže i da sagradi isti takav objekat.

(Aplauz)

Zašto ne dati projektantima priliku da na taj način rade, štiteći u isto vreme njihova prava? Želimo da postoji zajednica u kojoj možete da objavite svoje ideje, i da te ideje budu testirane kada se dogodi zemljotres ili poplava, i u svim vrstama teških prilika. To je važno zato što ja neću da čekam da se dogodi sledeća Katrina da bih otkrio da li mi je kuća dobra ili ne. To je prekasno. To moramo da uradimo sada. I da to radimo na globalnom nivou. I želim da cela stvar radi na više jezika. Kada zamišljate lice arhitekte, većina ljudi vidi sedokosog belog čoveka. Ja ne vidim to. Ja vidim lice sveta. Ja želim da svi, sa cele planete budu u mogućnosti da postanu deo ove ideje i njenog razvoja. Ideja da se prave konkursi zasnovani na potrebama – X-Nagrada za ostalih 98 posto, ako to tako želite da nazovete.

Takođe želimo da pronađemo načine da se povezujemo i da spajamo partnere koji obezbeđuju sredstva. Tu je i ideja da se povezuju proizvođači – fab-lab radionice u svim zemljama. Slušam o laptop računaru za 100 dolara koji će pomoći da se obrazuje svako dete, svi dizajneri na svetu. Stavite jedan takav računar u svaku favelu, svako kartonsko naselje, jer znate, tako će se dogoditi inovacija. Meni je potrebno da to znam. To se zove skok unazad. Mi razgovaramo o tehnologijama koje će nam omogućiti skokove unapred. Ja pišem za "Worldchanging" i jedna stvar o kojoj smo pričali je da se na terenu nauči mnogo više nego što bi se ikada moglo naučiti ovde. Hajde onda da preuzmemo te ideje, da ih prilagodimo i da ih koristimo. Ideje bi trebalo da mogu da se prilagode, to je dozvoljeno – trebalo bi da imaju potencijal da evoluiraju, trebalo bi da ih razvija svaka nacija na svetu i da budu korisne za svaku naciju na svetu. Šta će za to biti potrebno?

Trebalo bi možda da imate ovo na listu papira. Nemam vremena da sve čitam, jer ću biti odvučen odavde.

KA: Samo ostavi da se vidi par sekundi.

KS: Šta će za to biti potrebno? Vi ste pametni ljudi. Biće potrebno mnogo jakih računara, jer želim da ovo -- želim da bilo koji laptop bilo gde na svetu može da se uključi u sistem i da učestvuje ne samo u razvoju ovih projekata, već i da ih koristi. Takođe, tu je proces revizije projekata. Želim da svaki inženjer iz Arupa na svetu proverava i kontroliše da predlažemo stvari koje mogu da stoje, jer ti ljudi su najbolji na svetu. I tačka.

I tako, znate, želim da ovo – a trebalo bi da napomenem, da imam dva laptopa i jedan od njih je tamo a na njemu je 3000 projekata. Šta će se desiti ako mi ispadne? Važno je da tu postavimo sve te proverene ideje, da ih je lako naći i koristiti. Moja mama je jednom rekla da nema ništa gore od nekog ko mnogo priča a slabo radi.

(Smeh)

Dosta mi je priče o promenama. Promene se dešavaju samo ako ih sami napravite. Promenili smo FEMA preporuke. Promenili smo javne politike. Promenili smo odgovor međunarodne zajednice – na osnovu onoga što smo sagradili. Za mene je važno da stvaramo stvarni put za sprovođenje inovacija, i da inovacije budu besplatne. Pomislite na besplatnu kulturu – to je besplatna inovacija. Neko je ovo rekao pre par godina. Daću poene onima koji znaju ko je to bio. Mislim da je poranio nekih 25 godina i zato na posao.

Hvala vam.

(Aplauz)