Брус Аилворд: Како ћемо, заувек, зауставити дечју парализу

Желео бих да поделим са вама у следећих 18 минута прилично невероватну идеју. Уствари, то је стварно велика идеја. Али на почетку, желим да сви затворите очи на две секунде и покушате, помислите на технологију или научно достигнуће које је по вашем мишљењу променило свет. Е сад, кладим се да ви, овдашња публика, мислите на неке стварно невероватне технологије, неке ствари о којима ја нисам ни чуо, потпуно сам сигуран у то. Али сам исто тако прилично сигуран да апсолутно нико није помислио на ово. Ово је вакцина против дечје парализе.

И стварно је сјајно да нико данас овде није помислио на њу, јер то значи да се она подразумева. Ово је сјајна технологија. Ми је, у потпуности, узимамо здраво за готово. Али није увек било тако. Чак и овде у Калифорнији, ако бисмо се вратили само неколико година у назад, прича је била сасвим другачија. Људи су били престрављени овом болешћу. Били су престрављени дечјом парализом и могло је доћи до опште панике. А све то због сцена као што су ове. У овој сцени, људи живе у челичним плућима. Ово су људи који су били савршено здрави два, три дана раније, и пар дана касније, више нису могли да дишу, вирус дечје парализе их је паралисао, не само њихове руке и ноге, већ и мишиће за дисање. И остатак живота би проводили, најчешће, у овим челичним плућима која су дисала за њих.

Ова болест је била стравична; није било лека, и није било вакцине. Болест је била тако страшна да је председник Сједињених Америчких Држава покренуо невероватну националну кампању да се нађе начин да зауставе болест. Двадесет година касније, постигнут је успех и развијена је вакцина против дечје парализе. Дочекана је као научно чудо у другој половини педесетих година XX века. Напокон, вакцина које је могла да спречи ову ужасну болест. Овде, у Сједињеним Државама резултати су били невероватни. Као што можете да видите, вирус је заустављен, и то је заустављен веома брзо.

Али није било тако свуда у свету. У Сједињеним Државама се то десило толико брзо да је, колико прошлог месеца, Џон Стјуарт рекао следеће:

(Видео) Џон Стјуарт: Где је дечја парализа још увек активна? Ја сам мислио да је искорењена као што су искорењене овчије богиње.

Брус Аилворд: Упс. Џон, дечја парализа је скоро искорењена. Стварност је да дечја парализа постоји и данас. Направили смо мапу за Џона да би му показали где тачно дечја парализа још увек постоји. Ово је та слика. Нема је на још много места у свету. Али разлог што је нема на још много места је невероватно партнерство државног и приватног које је функционисало у позадини, скоро непознато, чак и већини вас који сте овде данас. То партнерство функционише већ 20 година у покушају да искорени ову болест. И успели су да је сведу на неколико случајева које можете видети на овој слици.

Али прошле године, доживели смо невероватан шок и схватили да скоро није довољно добро кад је у питању вирус као што је дечја парализа. А ево га разлог: у две земље које нису имале случајеве ове болести у последњој декади, на различитим странама света, изненада су имали епидемије дечје парализе. Стотине људи су парализоване. Стотине људи су умрле -- и деца и одрасли. И у оба случаја, могли смо да употребимо генетску анализу и простудирамо вирусе. И установили смо да ови вируси нису из тих земаља. Потицали су са места хиљадама километара далеко. А у једном од случајева, вирус је био пореклом са другог континента. И не само то, када су доспели у ове земље, онда су, вероватно, доспели и у авио систем и проширили су се и даље на друга места као што је Русија, где су, по први пут у декади, прошле године, деца постајала инвалиди и бивала паралисана болешћу коју нису видели годинама.

Све ове епидемије које сам вам управо показао, су под контролом сада, и сви су изгледи да ће их зауставити веома, веома брзо. Али порука је веома јасна. Дечја парализа је још увек разарајућа, брзоширећа болест. Једино што се дешава у другом делу света. Наша велика идеја је да научно чудо ове декаде треба да буде потпуно искорењивање полиомиелитиса.

Зато бих желео да вам кажем још нешто што ово партнерство, Партнерство против дечје парализе, покушава да уради. Ми не покушавамо да контролишемо дечју парализу. Ми не покушавамо да је сведемо на неколицину случајева, зато што се болест као ова понаша као пожар у корену; може да се рашири уколико је не угушите у потпуности. Оно чему тежимо је трајно решење. Ми желимо свет у коме свако дете, баш као и ви, може здраво за готово да узме да на свету нема дечје парализе. Зато ми тражимо стално решење. И ево сретног обрта. Ово је један од ретких вируса на свету који има довољно слаб оклоп да можемо да покушамо да урадимо нешто заиста несвакидашње. Овај вирус може да преживи само у људима. Hе може да живи веома дуго у људима. У спољашњој средини практично не може да преживи уопште. А ми имамо веома добре вакцине, као што сам вам показао. Зато ми покушавамо да искоренимо овај вирус у потпуности. Оно што програм искорењивања дечје парализе покушава да уради јесте да уништи сам вирус који је изазивач дечје парализе свуда на свету.

Ми немамо сјајне резултате када се ради о сличним стварима, искорењивању болести. Покушано је шест пута у претходном веку, и успех је постигнут само једном. А то је зато што је искорењивање болести, још увек високоризично улагање у области јавног здравља. Ризици су оромни, али је надокнада -- економска, хуманитарна, мотивациона -- апсолутно велика. Један конгресмен овде у Сједињеним Државама мисли да укупна инвестиција САД у искорењивање овчијих богиња поврати саму себе сваких 26 дана -- у трошковима претходних третмана и трошковима вакцинације. Ако би нам пошло за руком да завршимо искорењивање дечје парализе, најсиромашније земље света би уштеделе преко 50 милијарди долара само у следећих 25 година. Е то су улози за које се боримо.

Али искорењивање овчијих богиња је било тешко; било је веома, веома тешко. А искорењивање дечје парализе је, на много начина, још теже. И постоји неколико разлога за то. Први је, када смо почели да искорењујемо дечју парализу пре неких 20 година инфекције је било у више од дупло више земаља него када смо почели да искорењујемо овчије богиње. А било је и десет пута више људи који су живели у тим земљама. Тако да је то био огроман напор. Други разлог је био -- насупрот вакцини против овчијих богиња, која је била веома стабилна, и једна доза је штитила током целог живота -- вакцина против дечје парализе је невероватно осетљива. Толико се брзо распада у тропском поднебљу да морамо да имамо ову специјалну контролу вакцине на свакој појединачној бочици, која реагује веома брзо када је изложена превеликој топлоти, и тако знамо да то није добра вакцина да би је употребили на детету -- нема снагу, неће их штитити. Чак и тако деци треба неколико доза вакцине.

Али трећи разлог који имамо -- вероватно је већи, највећи проблем -- је што, за разлику од овчијих богиња код којих сте увек могли да видите непријатеља -- практично је свака особа која се инфицирала овчијим богињама имала као симптом осип. Могли сте да се бавите болешћу могли сте да вакцинишете околину и тако изолујете болесне. Са дечјом парализом скоро да је у потпуности другачије. Велика већина људи који су инфицирани вирусом дечје парализе нема никакве симптоме болести. Тако да, углавном, не можете видети непријатеља А резултат тога је да нам је требао потпуно другачији приступ искорењивању дечје парализе од онога који је примењен на овчије богиње.

Морали смо да створимо један од највећих друштвених покрета у историји. Има преко 10 милиона људи, вероватно 20 милиона људи, углавном добровољаца, који раде последњих 20 година на ономе што се сада зове највећа међународно координирана мирнодопска операција. Ови људи, ових 20 милиона људи вакцинише преко 500 милиона деце сваке године, неколико пута на врхунцу нашег рада. Сада је једноставно дати полио вакцину. У питању су две капи, само то. Али допрети до 500 милиона људи је много, много теже. И ти добровољци који дају вакцине они морају да се упусте наглавце у посао у неким од најтежих, најгушћих градских сиротињских квартова на свету. Они морају да пешаче под спарним сунцем до неких од најудаљенијих, тешко доступних места на свету. И морају да избегавају метке, јер ми морамо да радимо током несигурних прекида ватре и примирја да би покушали да вакцинишемо децу, чак и у областима које су погођене сукобима.

Један репортер који је пратио наш програм у Сомалији пре неких пет година -- где је искорењена дечја парализа, и то не једном већ два пута јер су били поново заражени. Седео је крај пута, посматрао како се одвија једна од кампања, и онда је неколико месеци касније написао: "Ово је инострана помоћ у најхеројскијем издању." И ови хероји, они су са свих нивоа друштва, разноразног порекла. Али један од најневероватнијих је Ротари интернационал. Они су група која својом војском од милион добровољаца ради на искорењивању дечје парализе преко 20 година. Они су у средишту целе ствари.

Биле су потребне године да се успостави инфраструктура за искорењивање дечје парализе -- више од 15 година, много дуже него што је требало -- али једном када је успостављена, резултати су упечатљиви. У оквиру од неколико година, свака земља која је започела искорењивање дечје парализе брзо је успела да искорени све три врсте вируса дечје парализе, са изузетком ове четири земље које можете видети овде. А у свакој од ових, у питању је само део земље. Тако је, до 1999. један од три вируса дечје парализе које смо покушавали да искоренимо био искорењен у потпуности широм света -- што доказује концепт. И онда данас, имамо 99 процената смањења -- више од 99 процената смањења -- броја деце која су парализована услед ове ужасне болести. Када смо почели, пре више од 20 година, 1000 деце је било парализовано због овог вируса сваког појединог дана. Прошле године је укупно било 1000.

У исто време програм искорењивања дечје парализе је доприносио и у другим областима. Доприносио је контроли пандемије грипа, на пример САРС. У исто време је покушавао да спаси децу на друге начине -- дајући капи витамина А, дајући инекције против рубеола, делећи креветске мреже у борби против маларије током неких од ових кампања. Али најузбудљивија ствар коју програм искорењивања дечје парализе ради је да нас тера, нас, међународну заједницу, да допремо до сваког детета, сваке заједнице -- најнезаштићенијих људи на свету са најосновнијом здравственом заштитом, без обзира на географију, сиромаштво, културу па чак и сукобе.

Развој ситуације је обећавао, а онда је пре пет година, овај вирус, прастари вирус, кренуо да узвраћа. Први проблем на кој смо наишли био је да у ове четири земље, упоришту вируса, никако нисмо могли да искоренимо вирус. И онда да ствари буду још горе, вирус је почео да се шири са ова четири места, нарочито из северне Индије и северне Нигерије, у велики део Африке, Азију па чак и у Европу, изазивајући стравичне епидемије на местима на којима нису видели болест деценијама. А онда смо, на једном од најважнијих, истрајних и најјачих извора вируса дечје парализе на свету, открили да наша вакцина ради само упола ефикасно колико би требало. У таквим условима, вакцина једноставно није могла да се задржи како јој је било потребно у дечјим стомацима да би их заштитила на одговарајући начин.

У то доба, били смо, као што можете да замислите, фрустирани -- зовимо то фрустрацијом -- и то се све више и више ширило. А онда су изненада, неки веома важни гласови из света јавног здравља почели да говоре "Стани мало. Требало би да одустанемо од ове идеје искорењивања. Хајде да се задовољимо контролом -- то је довољно." Колико год заводљиво идеја о контроли звучала, то је лажна премиса. Сурова истина је, ако немамо воље или способности, или чак новца који нам је потребан да би доспели до деце, најрањивије деце на свету, са нечим што је тако једноставно као што је орална вакцина, онда ће ускоро, више од 200.000 деце бити парализовано услед ове болести сваке године. У то нема никакве сумње.

То су деца попут Умара. Умар има седам година, и он је из северне Нигерије. Он живи у породичној кући са осам браће и сестара. Умар има дечју парализу. Умар је доживотно парализован. Његова десна нога је прализована 2004. Та нога, његова десна нога, сада трпи пуно удараца, јер он се креће полу пузећи, брже му је да се креће тако, да одржи корак са пријатељима, браћом и сестрама, него да користи штаке и хода. Али Умар је фантастичан ученик. Он је невероватно дете. Мислим да не можете да видите овај детаљ али ово је његово школско сведочанство. Могли би да видите да је одличан. Има петице из свих важних предмета, као што су дечје песмице, на пример. Волео бих да могу да вам кажем да је Умар типично дете са дечјом парализом ових дана, али то није тачно. Умар је изузетно дете у изузетним околностима.

Стварност дечје парализе данас је нешто сасвим друго. Дечја парализа напада најсиромашније заједнице на свету. Оставља децу парализовану, и повлачи њихове породице дубље у сиромаштво, пошто они очајнички траже и очајнички троше и оно мало уштеђевине што имају узалуд покушавајући да нађу лек за своју децу. Ми сматрамо да деца заслужују боље. И када је све постало заиста тешко у програму искорењивања дечје парализе пре две године, када су људи говорили "Треба да одустанемо" Партерство против дечје парализе је одлучило да се опет припреми и проба да нађе иновативна нова решења, нове путеве до деце која су нам стално измицала.

У северној Индији, почели смо да мапирамо случајеве користећи сателитске снимке попут овог, тако да смо могли да водимо склоништа за наше инвеститоре и добровољце, да би допрли до милиона деце у басену реке Коши где нема никаквих других здравствених услуга. У северној Нигерији, политичке вође и традиционалистичке муслиманске вође су се директно укључиле у програм да би помогли да се реше логистички проблеми и придобије поверење заједница.

А сада су чак почели да користе ове уређаје -- кад већ причамо о новим технологијама -- ове мале уређаје, као што је ГИС попут овог, које стављају у ковчеге за пренос вакцина њихових добровољаца. И онда могу да их прате. А на крају дана погледају и виде, да ли су њихови људи били баш у свакој улици, баш у свакој кући. То је ниво посвећености који сада видимо, покушај да се допре до сваког детета које смо промашивали. У Авганистану, покушавамо са новим приступом -- преговарачи за приступ. Блиско сарађујемо са Међународним комитетом Црвеног крста да би осигурали да можемо да допремо до сваког детета.

Али и док покушавамо све ове невероватне ствари док су се људи оволико мучили да би покушали да реактивирају своје тактике ми смо се окренули и вакцини -- 50 година старој вакцини -- и помислили смо да сигурно можемо да направимо и бољу вакцину, тако да када коначно доспеју до те деце, можемо да постигнемо боље резултате. И то је покренуло невероватну сарадњу са индустријом. Након шест месеци, тестирали смо нову вакцину против дечје парализе која је циљала, пре само две године, последња два типа вируса дечје парализе на свету. 9. јуна 2009. године имамо прве резултате са првих тестирања те вакцине. И испоставило се да су веома значајни. Нова вакцина има дупло бољи резултат на овај пар вируса него што га има стара вакцина. Тако да смо сместа почели да је користимо. У неколико наредних месеци морала је да изађе из производње. И почела је да силази са производних трака и да доспева у уста деце широм света. А нисмо почели са лаким местима. Прво место на коме је вакцина употребљена био је јужни Авганистан, зато што на таквим местима деца имају највише користи од технологија као што је ова.

Сада сам овде, на TED-у, у последњих неколико дана, гледао људе који наново изазивају публику да верује у немогуће. Јутрос, око седам сати, решио сам да пробамо да излудимо Криса и продукцијску екипу поновним преузимањем комплетних података из Индије, тако да би могли да видите нешто што се управо данас дешава, што доказује да је и немогуће могуће. А само две године раније, људи су говорили да је ово немогуће. Запамтите, северна Индија је савршена олуја када је у питању дечја парализа. Преко 500.000 деце је рођено у ове две државе у којима дечја парализа никада није заустављена -- Утар Прадеш и Бихар -- 500.000 деце сваког месеца. Санитарни услови су ужасни, и наша стара вакцина, сећате се, је радила у пола снаге. Па ипак, немогуће се дешава. Данас је тачно шест месеци -- и по први пут у историји, ниједно једино дете није парализовано у Утар Прадешу или Бихару.

(Аплауз)

Индија није јединствена. У Умаровој домовини, Нигерији, број деце парализоване услед дечје парализе смањен је за 95% прошле године. У последњих шест месеци, имали смо мање места која су наново заражена вирусом дечје парализе него што смо имали икада раније.

Даме и господо, комбинацијом паметних људи, паметне технологије и паметних инвестиција, дечја парализа сада може бити искорењена свуда. Пред нама је главни изазов, као што можете да замислите, да завршимо овај посао, али као што сте видели, то је изводиво, има огромне секундарне користи, и искорењивање дечје парализе је сјајна прилика. Докле год је неко дете негде паралисано овим вирусом, то је прави подсетник да нисмо успели, као друштво, да допремо до деце основним услугама. Због тог разлога искорењивање дечје парализе представља начело правичности и начело социјалног права. Велики друштвени покрет који је био део искорењивања дечје парализе је спреман да уради много више за ову децу. Спреман је да им достави мреже за кревет и друге ствари. Али капитализацијом на њиховом ентузијазму, капитализацијом на њиховој енергији можемо да завршимо посао који су започели пре 20 година.

Искоренити дечју парализу је паметно урадити, и права је ствар за урадити. Сада смо у економски тешким временима. Али као што је Дејвид Камерон из Велике Британије рекао, пре неких месец дана када је причао о дечјој парализи, "Никада није погрешно време да се уради права ствар." Завршити искорењивање дечје парализе је права ствар. А ми смо управо на раскрсници овог великог труда током последњих 20 година. Имамо нову вакцину, имамо нову одлучност, и имамо нове тактике. Имамо шансу да испишемо потпуно ново поглавље без дечје парализе у људској историји Али ако трепнемо, изгубићемо заувек шансу да искоренимо праисторијску болест. Ево једне велике идеје за ширење: Окончајмо дечју парализу. Помозите нам да испричамо причу. Помозите нам да повећамо замах. Тако да ускоро свако дете, сваки родитељ свуда такође могу да узму здраво за готово живот без дечје парализе заувек.

Хвала вам.

(Аплауз)

Бил Гејтс: Брус, где мислиш да ће бити најтеже? Где мислиш да је најпотребније бити паметан?

БА: Та четири места која сте видели, где болест никада нисмо зауставили -- северна Нигерија, северна Индија, јужни ћошак Авганистана и пограничне области Пакистана -- та места ће бити најтежа. Али оно што је интересантно, од ова три, Индија изгледа стварно добро, као што сте могли да видите у подацима. А Авганистан, Авганистан, мислимо да је вероватно заустављао дечју парализу у више наврата. Али стално поново избија зараза. И тако остају тешки: изборити се на северу Нигерије и изборити се у Пакистану. Они ће бити најтежи.

БГ: А шта је са парама? Предочи нам колико годишње кошта кампања. И да ли је лако прикупити толико новца? И како ће изгледати следећих неколико година?

БА: То је интересантно. Ми сада трошимо око 750 милиона па до 800 милиона долара годишње. Толико кошта да се допре до 500 милиона деце. Звучи као да је пуно пара; то је пуно пара. Али када допрете до 500 милиона деце неколико пута -- 20, 30 центи да би допрли до детета -- то није тако пуно пара. Али у овом тренутку немамо довољно. Имамо велик недостатак новца. Зато штедимо. И сваки пут кад штедимо, на више места избије зараза него што би требало и то нас успорава. И то нас онда кошта још мало више.

БГ: Па надајмо се да ћемо упознати широку јавност са овим, и да ће владе наставити да дају средства. Срећно. Ми смо сви у овоме са вама. Хвала ти. (БА: Хвала)

(Аплауз)