Брита Рајли: башта у мом стану

Као и многи од вас и ја сам једна од 2 милијарде људи на планети који живе у градовима. Не знам за вас, али има дана када осећам колико се ослањам на друге људе за скоро све у животу. У данашње време то може да буде и помало застрашујуће. Али, данас сам овде да бих вам говорила о томе како је та међусобна зависност заправо веома моћна друштвена инфраструктура коју можемо искористити као помоћ лечењу једнoг од најдубљих грађанских проблема, ако применимо отворену сарадњу.

Пре неколико година, прочитала сам чланак Мајкла Полана у Њујорк Тајмсу у коме тврди да је узгој макар имало сопствене хране једна од најбољих ствари коју можемо да урадимо за природну средину. Били смо у сред зиме када сам ово читала и никако нисам имала места за много земље у мом стану у Њујорку. Била сам спремна да се задовољим само читањем следећег чланка у магазину ”Wired” и сазнањем да ће стручњаци разлучити како да реше све те проблеме за нас у будућности. Али, управо у томе је била поента коју је Мајкл Полан желео да направи у чланку - а то је да управо када предамо одговорност за све те ствари стручњацима узрокујемо проблеме које видимо у систему исхране.

Из сопственог рада знам да је НАСА користила хидропоне како би истражила узгој хране у свемиру. Можете добити оптималан хранљив усев путем високо квалитетног, течног земљишта које се полива преко корења биљака. Биљци порвћа мој стан мора да изгледа толико страно колико и свемир. Али, ја могу да понудим природно светло и годишњу контролу климе.

Убрзајмо две године: сада имамо фарме на прозорима, то су вертикалне, хидропоничке платформе за узгој хране унутра. Имамо пумпу на дну, која повремено шаље део течног, хранљивог раствора ка врху, који се затим полако спушта кроз коренски систем биљке око кога се налазе пелети глине - дакле нема земље. Светлост и темература се мењају, то је микроклима сваког прозора, а прозорској фарми је потребан и фармер, а она мора да одлучи које ће врсте усева посадити у своју прозорску фарму, као и да ли ће своју храну хранити органски.

Некада, прозоркса фарма није била ништа више од технички сложене идеје којој је требало много тестирања. Заиста сам желела да то буде пројекат отвореног типа, јер хидропонија је једна од области патентирања у највећем успону у САД-у у овом тренутку и могла би постати још једна област попут ”Монсанто” компаније, у којој постоји доста корпоративне, интелектуалне својине у самом начину на који производе људску храну. Одлучила сам да ћу, уместо да ставарам производ, понудити ово мноштву предузимача.

Првих неколико система је некако радило. Могли смо да узгојимо скоро једну салату недељно на типичном прозору њујоршког стана. Могли смо да гајимо и чери парадајз, краставац, свашта. Први системи су цурели и били толико гласни да их Марта Стјуарт не би дефинитвно одобрила. (Смех) Доведите још предузимача. Направили смо сајт друштвених медија на коме смо објавили дизајн, објаснили како раде и чак указали на све што је у тим системима било погрешно. А, онда смо позвали људе широм света да их направе и са нама експериментишу. Тренутно на сајту имамо 18.000 људи. Имамо и фарме на прозорима свуда по свету.

Ми радимо оно што би НАСА или нека велика корпорација назвале ”R&D", или истраживањем и развојем. Али, ми га зовемо ”истраживање и развој, уради сам”, или истражи и развиј га сам. На пример, Џексон је дошао и предложио да користимо ваздушне, уместо водене пумпе. Требало је да изградимо много система да бисмо успели, али када јесмо, могли смо да преполовимо количину произведеног угљен диоксида. Као и многи други прозорски фармери и Тони, у Чикагу, је експериментисао са узгојем и успео је да добије јагоде током девет месеци у години, у околностима са мало светла. То је постигао тако што је само променио органску храну. А прозорски фармери у Финској су прилагодили своје фарме на прозорима тамним данима финских зима тако што су им уградили светла за раст, а то је сада постало део овог пројекта отвореног типа.

Дакле прозорске фарме су се развијале брзо, кроз верзије, на начин сличан софтверу. Са сваким пројектом отвореног типа права добробит је заправо мећусобан однос одређених брига људи који те системе мењају по својој потреби за своје сопствене, као и за универзалне бриге. Дакле мој основни тим и ја смо успели да се усредсредимо на побољшања која стварно служе свима. Узимамо у обзир и потребе придошлица.

За уради сам обезбеђујемо бесплантна, добро тестирана упутства тако да било ко у свету може да изгради овај систем бесплатно. У току је и патент који поседује ова заједница. А за финансирање овог пројекта смо се удружили како бисмо дизајнирали производе које потом продамо школама и појединцима који немају времена да те системе граде сами.

У оквиру наше заједнице, појавила се одређена култура. У нашој култури боље је тестирати и подржавати туђе идеје него бити само онај који даје идеје. Из овог пројекта добијамо подршку за нашу мрежу, као и осећај доприноса покрету за заштиту животне средине другачије него само завртање нових сијалица. Мислим да је Ајлин најбоље описала оно што из овога добијамо, а то је ужитак у сарадњи. Овде она изражава осећај када видите некога на другој страни света како је узео вашу идеју, разрадио је а онда вам придао значај за допринос. Ако ми, као ти који воле природну средину и храну, заиста желимо да видимо промене о којима говоримо у генералном понашању потрошача, можда само требамо да одбацимо појам ”потрошач” и подржимо људе који нешто раде.

Пројекти отвореног типа углавном имају сопствени импулс. Данас видимо да је ”истраживање и развој, уради сам” превазишло прозорске фарме и ефкасна светла за раст и прерасло у соларне панеле и остале методе производње хране. Градњу заснивамо на иновацијама генерација пре нас. Гледамо и у будуће генерације које морају да промене наше садашње животе. Желимо да се нам се придружите у поновном откривању вредности удружених грађана и да изјавите да смо сви ми још увек пионири.

(Аплауз)