Bil Gejts: Kako državni budžeti razaraju škole u Americi

Dakle, govorimo o državnim budžetima. Ovo je verovatno najdosadnija tema čitavog ovog jutra. Međutim, želim da vam kažem da smatram da je to važna tema o kojoj moramo da brinemo. Državni budžeti su ogromne svote novca. Pokazaću vam te cifre -- a one podležu veoma maloj kontroli. Razumevanje je na veoma niskom nivou. Mnogi ljudi koji su uključeni u to imaju neke posebne ili kratkoročne interese zbog kojih ne razmišljaju o posledicama tih tendencija. A ovi budžeti su ključni za našu budućnost; oni su od ključne važnosti za našu decu. Finansiranje obrazovanja, u najvećoj meri -- bilo da je reč o osnovnom i srednjem obrazovanju, ili o velikim univerzitetima i višim školama -- većina novca za ove stvari dolazi iz pomenutih državnih budžeta.

Međutim, imamo jedan problem. Ovako izgleda celokupna slika. Ekonomija SAD-a je ogromna -- 14,7 triliona dolara. Naime, od te sume, vlada potroši 36 procenata. Dakle, ovo je spajanje saveznog nivoa, koji je najveći, državnog nivoa i lokalnog nivoa. Ovakvim spajanjem zaista možete stvoriti celokupnu sliku onoga što se događa, zato što postoji mnoštvo složenih stvari, kao na primer Medicaid i novčana sredstva za istraživanja koja teku preko ovih granica. Međutim, mi trošimo 36 procenata. A koliko unosimo? Ovo je jednostavno poslovno pitanje. Odgovor je 26 procenata. To nam, znači, ostavlja 10 procenata deficita. Pomalo neverovatna brojka. Jedan deo te brojke je zapravo i zbog činjenice da smo imali ekonomsku recesiju. Prihodi se smanjuju, pojedini programi potrošnje povećavaju, ali, najveći deo tog deficita nije nastao zbog toga. Najveći deo postoji zbog načina na koje se dugovanja povećavaju kao i tendencije, a to stvara ogroman problem. Ovo je, zapravo, dijagram procene. Raznih stvari ima ovde, rekao bih da možda možemo podići prihode, ili da će medicinske inovacije čak i povećati potrošnju. Ovo je dijagram koji postaje sve teži i teži, čak i ako uzmemo u obzir da privreda funkcioniše prilično dobro -- verovatno bolje nego što će to biti slučaj u budućnosti. To možete videti na ovom sveukupnom nivou.

Onda, kako smo stigli dovde? Kako se dolazi do ovakvog problema? Na kraju krajeva, barem na papiru, postoji i stavka da su ovi državni budžeti balansirani. Samo jedna država ističe da oni ne moraju da balansiraju svoj budžet. Međutim, ovo zapravo znači da tu postoji neka vrsta pretvaranja. Nema tu nikakvog stvarnog i istinitog balansiranja. A donekle, te igre koje oni igraju da bi prikrili sve to u tolikoj meri zamagljuju ovu temu da ljudi ne vide stvari koje su zapravo prilično jednostavne. Kada je Džeri Braun bio izabran na izborima, pred njega je bio postavljen ovakav izazov. Tačnije, pomoću raznoraznih trikova i mahinacija, takozvani izbalansirani budžet ga je doveo do toga da mu nedostaje 25 milijardi dolara od ukupno predloženih 76 milijardi za potrošnju. Onda je on ovako zamislio: Otprilike polovinu toga će skresati, za drugu polovinu, verovatno kroz jedan veoma složen sistem postupaka, biće odobreni porezi. Ali, čak i na ovaj način, kada se zakorači u budućnost, razni penzioni, zdravstveni troškovi se povećavaju u određenoj meri, a prihodi se ne povećavaju u dovoljnoj meri. I tako dobijate snažno stezanje kaiša.

Šta nam je to omogućilo da prikrijemo sve ovo? Pa, neki zgodni, mali trikovi. A oni su bili donekle i primećeni. U novinama je pisalo, "Budžet i nije baš balansiran." "Ima puno nedostataka." "Pospešuje deficitarnu potrošnju." "Prepun je mahinacija." I zaista, kada ozbiljnije pristupite ovome, ljudi iz Enron-a nikada ovo ne bi uradili. To je tako očigledno, tako ekstremno. Da li neko uopšte obraća pažnju na neke stvari koje ovi ljudi rade? Oni pozajmljuju novac. To ne bi trebalo da rade, ali ipak, pronađu način. Teraju vas da platite više na ime poreza po odbitku samo da bi potpomogli odliv njihovog novca. Oni rasprodaju državnu aktivu. Oni odlažu uplate. Oni rasprodaju prihode od duvana. A Kalifornija nije usamljena u ovome. Postoji zapravo pet država koje su u još gorem stanju a samo četiri, koje zaista nemaju ove velike probleme. Ovo je, stoga, sistemska pojava, širom ove države. Sve zapravo potiče od činjenice da pojedine dugoročne obaveze -- zdravstvena zaštita koju inovacije čine još skupljom, prevremeno penzionisanje i penzioni fondovi gde se starosna struktura pogoršava, i prosto, rasipništvo -- omogućavaju da se ove finansijske mahinacije vremenom razvijaju, i tada imate problem. Ovo su troškovi za zdravstvenu zaštitu penzionera. 3 miliona je odvojeno, 62 milijarde duga -- mnogo gora situacija nego u auto-industriji. I svi su to videli i znali da to vodi ka ogromnim problemima. Procena rashoda samo za oblast zdravstvene zaštite je da će sa trenutnih 26 procenata budžeta doći do 42 procenta.

A čega se odreći? Pa, da bi se sve ovo uklopilo, izdvajanja za obrazovanje bi se morala prepoloviti. Ovo je zaista, donekle, borba između mladih i starih. Ako se ne promeni ova statistika prihoda, ako se ne reši ovo što se događa u zdravstvu, doći će do deinvestiranja u omladinu. Izvanredni obrazovni sistem Univerziteta u Kaliforniji, i izuzetne stvari koje se tamo odvijaju, neće se više ostvarivati. Do sada, bilo je otpuštanja i povećanja broja studenata u grupama. U obrazovnim zajednicama postoji rasprava o tome "Da li bi trebalo otpustiti samo mlađe nastavnike, ili one manje dobre nastavnike?" A tu postoji i pitanje: ako nameravate da povećate broj studenata u grupama, gde ćete to sprovesti? Koliki je uticaj svega toga? I nažalost, kada se udubite u to, ljudi postaju zbunjeni i pomisle, "Pa, možda ti misliš da je to u redu." A zapravo, nije u redu, jer izdvajanja za obrazovanje ne treba da se smanjuju. Postoje načini, ako je to privremeno, da se umanji uticaj, ali to je problematično. Takođe je problematično i zbog pravca u kojem treba da idemo. Tehnologija tu ima značajnu ulogu. Potrebna su nam novčana sredstva da bismo eksperimentisali sa tim, da bismo to oruđe primenili. Postoji i zamisao da se nastavnicima plaća za njihovu efikasnost, da se ocenjuju, da im se pružaju povratne informacije, da se časovi u učionici snimaju. Po mom mišljenju, to je veoma, veoma važno. Moraju da se izdvoje dolari za ovakav sistem i za takve novčane bonuse. U situaciji u kojoj imate rast i razvoj nečega, vi ulažete nova sredstva u sve to -- čak i ako ste na nuli, možete preusmeriti novac u sve to. Ali uz ovakva smanjenja o kojima pričamo, biće daleko, daleko teže dobiti pomenute novčane bonuse za izuzetnost, ili se pokrenuti i koristiti tehnologiju na nov način.

Dakle, šta se dešava? Gde je taj trust mozgova koji ovde greši? Pa, zapravo, i ne postoji nikakav trust mozgova. (Smeh) Jednim delom smo, glasači, mi, koji razotkrivamo sve to. Samo pogledajte ovu potrošnju. Kalifornija će izdvojiti preko 100 milijardi, Majkrosoft 38, Gugl oko 19. Ukupan koeficijent inteligencije u dobroj numeričkoj analizi, unutar Gugla i Majkrosofta i izvan njih, koje poseduju analitičari i ljudi različitih mišljenja -- da li je trebalo da se potroši na sve ovo? Ne, oni su spiskali svoj novac na to. A šta je sa ovim? -- to je zaista sjajno. Svi imaju mišljenje. Postoje sjajne povratne informacije. A odluke se donose pomoću brojeva. Ako pogledate izdvajanja za obrazovanje i izdvajanja za zdravstvenu zaštitu -- a naročito ove dugoročnije tendencije -- ne postoji ta vrsta angažovanosti za brojku koja je važnija u smislu kapitala, učenja.

Dakle, šta treba da učinimo? Potrebni su nam bolji alati. Nešto od toga možemo naći na Internetu. Na svom sajtu ću postaviti neke stvari koje će dati osnovnu sliku. Potrebno nam je mnogo više. Ima nekoliko dobrih knjiga, jedna o izdvajanju za školstvo i o tome odakle dolaze sredstva -- kako se to menja vremenom i o problemima. Potrebno nam je bolje vođenje finansija. Moramo da uzmemo u obzir da će trenutni zaposleni, kao i buduća dugovanja koja stvaraju, poteći iz tekućeg budžeta. Potrebno je da razumemo zašto se vođenje finansija za penzione fondove odvija na ovaj način. Trebalo bi da bude sličnije privatnom vođenju finansija. To je zlatni standard. I konačno, potrebno je zaista nagraditi političare. Kad god kažu da postoje ovakvi dugoročniji problemi, na možemo da kažemo, "Znači, vi ste glasnik koji nosi loše vesti? Sada ćemo da vas ubijemo." Zapravo, postoje ovakvi političari: Erskin Bauls, Alan Simpson i ostali, koji su malo pročešljali i dali predloge za ovaj problem ukupnog izdvajanja za zdravstvo u celoj državi. Međutim, njihov rad je na neki način odbačen. A zapravo, nedelju dana kasnije, sprovedena su neka poreska umanjenja koja su još više pogoršala situaciju nego što su oni predviđali. Tako da su nam potrebni svi ovi delovi.

Mislim da je ovo rešiv problem. Ovo je izuzetna država sa mnogo ljudi. Međutim te ljude moramo da uključimo, zato što se ovde radi o obrazovanju. I samo pogledajte šta se desilo sa školarinama na Univerzitetu Kalifornije i projektujte to za narednih tri, četiri, pet godina. To će postati nemoguće priuštiti. I upravo nas to -- ulaganje u mlade ljude -- čini velikim i omogućava nam da damo svoj doprinos. Omogućava nam da stvaramo umetnost, biotehnologiju, softver i sve te sjajne stvari. I poenta je da moramo da brinemo o državnim budžetima zato što su od ključne važnosti za našu decu i budućnost.

Hvala vam.

(Aplauz)