Beki Blanton : godina kad sam bila beskućnik

Ja sam pisac i novinar i takođe sam veoma radoznala osoba. Tokom 22 godine baveći se novinarstvom, naučila sam da uradim mnogo novih stvari. A pre 3 godine, jedna od stvari koje sam naučila je kako da postanem nevidljiva. Postala sam jedna od zaposlenih beskućnika. Nakon smrti moga oca u februaru prošle godine dala sam otkaz sa pozicije novinskog izdavača i odlučila da putujem. Njegova smrt me je veoma pogodila. Bilo je mnogo stvari koje sam htela da osetim i rešim tokom putovanja.

Kampovala sam čitav zivot. I odlučila sam da bi zarad tog cilja živeti u kombiju godinu dana bilo jednako jednom dugačkom kamperskom putovanju. Tako da sam spakovala svoju mačku, rotvajlera, i opremu za kampovanje u Ševi kombi iz 1975. i odvezla ka zalasku sunca, a potpuno propustila da shvatim tri kritične stvari. Prva: društvo podrazumeva život u istoj zgradi, čak i u baraci, da biste imali vrednost kao osoba. Dva: nisam shvatila koliko brzo negativna opažanja drugih ljudi mogu da utiču na našu stvarnost, ako im dozvolimo. Tri: nisam shvatila da je beskucništvo stav, ne životni stil.

Na početku, život u kombiju je bilo super. Kupala sam se u kampovima. Uvek sam jela po restoranima. A imala sam vremena da se opustim i da tugujem. Ali onda su se pojavili bes i depresija zbog smrti mog oca. Moj honorarni posao se završio i morala sam da nađem stalni posao kako bih platila račune. Blago proleće se pretvorilo u nesnosno sparno leto. I postalo je nemoguće parkirati se, (smeh) a da ne bude očigledno da sam sa sobom imala mačku i psa, a bilo je veoma vruće. Mačka je ulazila i izlazila kroz otvoren prozor na kombiju. Pas je otišao u prihvatilište za pse. A ja sam se preznojavala Kad god sam mogla, koristila sam tuš kabine u poslovnim zgradama i odmarališta za kamiondžije kako bi se okupala. Ili sam se kupala u javnim kupatilima.

Temperatura u kombiju je noću retko padala ispod 27stepeni Celzijusa, što je pravilo poteškoće za spavanje. Hrana je trulila na vrućini. Led se u kutiji gde sam ga držača topio u roku od par sati, bilo je poprilično bedno. Nisam mogla da priuštim sebi stan, ili nisam uspela da priuštim apartman koji bi mi dozvolio da imam rotvajlera i mačku. Odbijala sam da ih se odreknem. Tako da sam ostala u kombiju. I kada sam se od vrućine toliko razbolela da nisam mogla da odem 15 metara do javnog kupatila, koristila sam kantu i kesu za smeće kao toalet, noću izvan svog kombija.

Kad je došla zima, temperatura je pala ispod stepena smrzavanja. Ja sam ostala u kombiju. Suočila sam se sa potpuno novim izazovima. Parkirala sam se na različitom mestu svake noći kako bhi izbegla da me policija primeti i maltretira. Nisam uvek u tome uspevala.

Ali, osećala sam da nemam kontrolu nad sopstvenim životom. Ne znam kad i kako se dogodilo, ali brzina kojom sam ja prešla iz talentovanog pisca i novinara do beskućnee žene koja živi u kombiju, mi je oduzela dah. Nisam se promenila. Moj količnik inteligencije nije opao. Moj talenat, moj integritet, moje vrednosti, sve o meni je ostalo isto. Ali, nekako sam se promenila. Tonula sam sve dublje i dublje u depresiju.

Jednom prilikom me je neko uputio u kliniku za beskućnike. I otišla sam. Nisam se kupala 3 dana. Smrdela sam i bila depresivna koliko i svi ostali koji su satajali u redu. Ali, nisam bila pijana ili drogirana. I kad je par beskućnika, uključujući nekadašnjeg univerzitetskog profesora, to shvatilo, rekli su, "Ti nisi beskućnik. Zašto si u stvari ovde?" Drugi beskućnici me nisu gledali kao beskućnika, ali ja jesam. Zatim je profesor saslušao moju priču i rekao, "Imas posao. Imas nadu. Pravi beskućnici nemaju nadu." Reakcija na lek koji su mi u klinici dali za moju depresiju me je ostavila na ivici samoubistva. I sećam se kako sam razmišljala, "I da se ubijem, niko ne bi primetio."

Prijateljica mi je, ubrzo posle toga, rekla da je čula da je Tim Rasert, poznati novinar u celoj državi, pričao o meni na nacionalnoj televiziji. Sastav koji sam napisala o mom ocu, godinu dana pre njegove smrti je bio u Timovoj novoj knjizi. On je radio seriju zivih emisija u kojima je pričao o mojim radovima. I kad sam shvatila da je Tim Rasert, bivši voditelj emisije "Upoznaj Štampu", pričao o mojim radovima, dok sam živela u kombiju na parkingu supermarketa, počela sam da se smejem. I vi biste trebali. (Smeh)

Počela sam da se smejem zato što je došlo pitanja o tome da li sam ja pisac ili beskućna žena? Tako da sam otišla u knjižaru i našla Timovu knjigu. I stajala sam tamo. Ponovo sam pročitala moj esej. I plakala sam. Zato što sam bila pisac. Bila sam pisac. Ubrzo nakon toga sam se preselila nazad u Tenesi. Smenjivala sam život u kombiju sa prenoćištima kod prijatelja. I ponovo sam počela da pišem. Već sledećeg leta radila sam kao novinar. Osvajala sam nagrade. Živela sam u sopstvenom stanu. Nisam više bila beskućnik. I nisam više bila nevidljiva.

Hiljade ljudi radi puno i skraćeno radno vreme, i živi u svojim kolima. Ali društvena sredina i dalje osuđuje i kriminalizuje život u vozillu ili na ulici. Tako da zaposleni beskućnici uglavnom ostaju nevidljivi. Ali ako ikada upoznate jednog, angažujte ih, ohrabrite ih, i ponudite im nadu. Ljudski duh moze da prevaziđe sve ako ima nadu. Nisam ovde da budem predstavnik za beskućnike. Nisam ovde da vas ohrabrim da date pare sledećem prosjaku koga sretnete. Ovde sam da bih vam rekla da, na osnovu mog iskustva, ljudi nisu ono gde žive, gde spavaju, ili ono što je njihova životna situacija u datom trenutku. Pre 3 godine živela sam u kombiju na parkingu supermarketa. Danas govorim za TED. Nada uvek, uvek nadje nacin. Hvala vam. (Aplauz)