Beu Loto: Optičke iluzije pokazuju kako vidimo

Želim da počnem igrom. A da biste pobedili u ovoj igri, sve što treba da uradite je da vidite šta je stvarno ispred vas onako kako stvarno jeste. U redu? Dakle, ovde imamo dve table, sa obojenim tačkama. I jedna od tih tačaka je iste boje na obe table. Ok? I vi treba da mi kažete koja je.

Sad, suziću vam izbor na sivu, zelenu, i recimo narandžastu. Dakle, podizanjem ruke -- počećemo sa najlakšom -- Podignite ruke : koliko vas misli da je siva? Stvarno? Ok. Koliko vas misli da je zelena? A koliko vas misli da je narandžasta? Prilično izjednačeno.

Hajde da otkrijemo šta je realnost. Evo je narandžasta. (Smeh) Evo je zelena. I evo je siva. (Smeh) Dakle, svako ko je video ovo, vi ste kompletno realni. U redu? (Smeh)

Prilično neverovatno, zapravo, zar ne? Zato što je skoro svaki živi organizam razvio sposobnost da detektuje svetlost na jedan ili drugi način. Dakle, za nas, viđenje boje je jedna od najprostijih stvari koje mozak radi. A ipak, čak i na ovom najjednostavnijem nivou, kontekst je sve. Ono o čemu želim da pričam nije to da je kontekst sve, nego zašto je kontekst sve. Zato što nam odgovor na ovo pitanje govori ne samo zašto vidimo to što vidimo, već ko smo mi kao individue, i ko smo mi kao društvo.

Ali prvo, moramo da postavimo još jedno pitanje, a to je, "Za šta služi boja?" I umesto da vam kažem, samo ću vam pokazati. Ovde vidite jednu džunglu. Vidite površine u odnosu na količinu svetlosti koju te površine reflektuju. Sada, da li iko od vas vidi grabljivicu koja će upravo skočiti na vas? Ako je do sada niste videli, mrtvi ste. U redu? (Smeh) Da li može neko da je vidi? Bilo ko? Ne? Sada, hajde da vidimo površine u odnosu na kvalitet svetlosti koju reflektuju. I sada je vidite.

Dakle, boje nam omogućuju da vidimo sličnosti i razlike između površina, na osnovu celog spektra svetlosti koju reflektuju. Ali ono što ste upravo uradili je, u svakom pogledu, matematički nemoguće. Zašto? Zato što, kako nam Barkli kaže, mi nemamo direktni pristup našem fizičkom svetu, osim preko načih čula. A ta svetlost koja pada na naše oči je određena mnogim stvarima u svetu -- ne samo bojom objekata, već i bojom njihovog osvetljenja, i bojom prostora između nas i tih objekata. Promenite bilo koji od tih parametara, i promenićete boju svetlosti koja pada na vaše oči.

Ovo je ogroman problem zato što znači da ista slika može imati beskonačan broj mogućih izvora u realnom svetu. Dozvolite da vam pokažem na šta mislim. Zamislite da je ovo zadnja strana vašeg oka. I ovo su dve projekcije iz sveta. One su identične u svakom pogledu. Identične po obliku, veličini, sadržaju spektra. One su iste što se vašeg oka tiče. A ipak dolaze od skroz različitih izvora. Ova na desnoj strani dolazi sa žute površine, u senci, okrenute na levu stranu, viđena kroz rozikastu sredinu. A ova na levoj strani dolazi sa narandžaste površine, pod direktnim svetlom, sa desne strane, viđene kroz nekakvu plavičastu sredinu. Kompletno različita značenja, izazivaju potpuno istu retinalnu informaciju. A ipak retinalna informacija je sve što dobijamo.

Dakle, kako mi uopšte i vidimo? Ako zapamtite bilo šta u sledećih 18 minuta, zapamtite ovo: da je svetlost koja pada na vaše oči, senzorna informacija, beznačajna. Zato što može da znači doslovno bilo šta. I šta važi za senzornu informaciju, važi za informacije generalno. Ne postoji nerazdvojivo značenje u informaciji. Ono što mi uradimo sa tom informacijom je ustvari bitno.

Dakle, kako mi vidimo? Pa, mi vidimo tako što učimo da vidimo. Mozak je razvio mehanizme za nalaženje šema, nalaženje veza u informaciji, i povezivanje tih veza sa bihejvioralnim značenjem, značaj, interakcijom sa svetom. Veoma smo svesni ovog u formi više kognitivnih atributa, kao što je jezik. Dakle, daću vam nizove slova. I sve što hoću je da mi ih pročitate, ako možete.

Publika : 'Možete li da pročitate ovo ?' 'Ne čitate ovo.' 'Šta čitate?'

Beu Loto : 'Šta čitate?' Pola slova nedostaje. Tačno? Ne postoji prioritetni razlog zašto 'H' mora da bude između 'W' i 'A' . (why = zašto) Ali ste ga stavili tu. Zašto? Zato što u statistici iz prošlog iskustva, bilo bi korisno tako uraditi. Tako da to opet radite. I ipak ne stavljate slovo posle tog prvog 'T'. Zašto? Zato što vam to nije bilo korisno u prošlosti. I zato to ne radite opet.

Pokazaću vam kako brzo naši mozgovi mogu da redefinišu normalno, čak i kod najprostije stvari koje mozak radi, a to je boja. Tako, molim vas ugasite svetla ovde gore. Želim da prvo primetite da su ove dve slike pustinje fizički iste. Jedna je samo obrnuta. Ok? Sada hoću da gledate u tačku između zelene i crvene. Ok? I želim da gledate u tačku. Ne gledajte nigde više. I gledaćemo je jedno 30 sekundi, što je mnogo za govor od 18 minuta. (Smeh)

Ali stvarno želim da naučite. I rećiću vam -- ne gledajte nigde drugde -- reći ću vam šta se dešava u vašoj glavi. Vaš mozak uči. I uči da je desna strana vizuelnog polja pod crvenim osvetljenjem; leva strana vizuelnog polja je pod zelenim osvetljenjem. To je ono što uči. Ok? Sada, kada vam kažem, hoću da pogledate u tačku između 2 slike pustinje. Pa zašto sada to ne učinite? (Smeh) Mogu da opet dobijem svetla?

Iz vaše reakcije vidim da više ne izgledaju isto. Tačno? (Aplauz) Zašto? Zato što vaš mozak vidi istu informaciju kao da je desna još pod crvenim svetlom, a leva još pod zelenim. To je vaše novo normalno.

Pa, šta to znači za kontekst? To znači da mogu da uzmem ova 2 identična kvadrata i da ih stavim u svetlo i tamno okruženje. I sada onaj u tamnom okruženju izgleda svetlije od onog u svetlom okruženju. Nije bitno samo svetlo i tamno okruženje. Već šta ta svetla i tamna okruženja znače vašem ponašanju u prošlosti.

Pokazaću vam na šta mislim.Ovde imamo tu istu iluziju. Ovde imamo 2 identične ploče, levo, jedna u tamnom okruženju, jedna u svetlom. I ista stvar ovamo desno. Sada, sada ću da pogledam ove 2 scene. Ali neću da menjam ništa u ovim kutijama, osim njihovog značenja. I pogledajte šta se dešava vašoj percepciji.

Primetite da levo dve ploče izgledaju gotovo suprotne: jedna je veoma svetla, a druga tamna. Tako? Dok, desno, 2 ploče izgledaju skoro iste. A ipak i dalje je jedna u tamnom okruženju a druga u svetlom. Zašto? Jer da je ploča u toj senci zapravo u senci, i reflektuje istu količinu svetlosti vašem oku kao i ona van senke, morala bi imati veću refleksiju -- to su samo zakoni fizike. I vi to tako vidite.

Dok je desno informacija je u skladu sa tim dvema pločama koje su pod istim svetlom. I ako su pod istim svetlom, reflektujući istu količinu svetlosti vašem oku, onda mora da imaju istu refleksiju. I vi to vidite tako. Što znači da možemo da spojimo sve ove informacije da stvorimo neverovatno snažne iluzije.

Ovo je jedna koju sam napravio pre nekoliko godina. Primetićete da postoji tamno braon ploča na vrhu, i svetlo narandžasta ploča sa strane. Ovo je vaša perceptivna realnost. Fizička realnost je da su te dve ploče iste.

Ovde vidite 4 sive ploče da vašoj levoj strani, 7 sivih na desnoj. Neću uopšte da menjam te ploče. Nego ću da otkrijem ostatak scene. I vidite šta se događa vašoj percepciji. 4 plave ploče levo su sive. 7 žutih ploča desno su takođe sive. Iste su.Ok? Ne verujete mi? Pogledajmo opet.

Ono što je tačno za boju takođe je tačno za kompleksne percepcije pokreta. Pa ovde imamo-- okrenimo ovo -- dijamant. Ono što ću da uradim je, držaću ovo ovde, i zavrteću ga. I svi vi, verovatno ćete videti da se vrti u ovom pravcu. Sada hoću da nastavite da ga gledate. Pomerajte oči, trepnite, možda i zatvorite jedno oko. I odjednom će se okrenuti i početi da se okreće u suprotnom smeru. Da? Podignite ruku ako vidite. Da? Nastavite da trepćete. Svaki put kada trepnete promeniće se. Tačno? I mogu da vas pitam, u kom smeru se obrće? Kako znate? Vaš mozak ne zna. Jer su oba jednako verovatna. Zavisno od toga gde gleda, obrće se između 2 mogućnosti.

Da smo mi jedini koji vidimo te iluzije? Odgovor je ne. Čak i prelepi bumbar, sa samo milion moždanih ćelija, što je 250 puta manje ćelija od onoliko koliko imate u jednoj mrežnjači, vidi iluzije, radi najkomplikovanije stvari koje ni naši najprecizniji kompjuteri ne mogu da urade. U mojoj laboratoriji, naravno, radimo sa bumbarima. Jer kompletno možemo da kontrolišemo njihovo iskustvo, i da vidimo kako to menja arhitekturu njihovog mozga. I to radimo u onome što zovemo Bumbarski Matriks.

I ovde imate košnicu. Vdite maticu ovde, ovu veliku pčelu u sredini. Ovo su sve njene ćerke, jajašca. I idu napred i nazad između košnice i arene, preko ove cevi. I videćete da jedna od pčela tu izlazi. Vidite da na njoj ima mali broj? Da, evo još jedna koja izlazi. Ona ima drugi broj. Sada, one nisu rođene tako. Je l' tako? Mi ih izvadimo, stavimo u frižider i one se uspavaju. I onda zalepimo na njih male brojeve. (Smeh)

I sad u ovom eksperimentu su nagrađene ako idu do plavog cveta. I spuste se na cvet. I gurnu tu svoj jezik, zvani rilica, i piju slatku vodu. Sada ona pije čašu vode koja je ovolika vama i meni, i uradiće to jedno 3 puta i odleteti. I nekad nauče da ne idu na plavi, nego da idu gde ostale pčele idu. Tako da kopiraju jedni druge. Mogu da broje do 5. Mogu da prepoznaju lica. I evo ovde se spušta niz merdevine. I ući će u košnicu, naći praznu činiju, povratiti, i to je med. (Smeh)

Sada upamtite -- (Smeh) -- ona je trebalo da ide do plavog cveća. Ali šta ove pčele rade u gornjem desnom uglu? Izgleda da sve idu na zelene cvetove. Sada, da li greše? Odgovor je ne. To su ustvari plavi cvetovi. Ali to su plavi cvetovi pod zelenom svetlošću. Tako da one koriste veze između boja da reše zagonetku. Što je baš ono što mi radimo.

Dakle, iluzije se često koriste, posebno u umetnosti, rečima savremenog umetnika, 'da se pokaže osetljivost naših čula.' Ok, ovo je potpuna glupost. Čula nisu krhka. I da jesu, mi ne bismo bili ovde. Umesto toga, boja nam govori nešto skroz drugačije, da naš mozak nije evoluirao da vidi svet onakav kakav je. Ne možemo. Umesto toga, mozak je evoluirao da vidi svet onako kako je bilo korisno u prošlosti. I kako mi vidimo je preko stalnog redefinisanja normalnosti.

I kako možemo da uzmemo ovaj neverovatan kapacitet plastičnosti mozga i da nateramo ljude da iskuse svoj svet drugačije? Pa, jedan od načina koji koristimo u mojoj laboratoriji i studiju je da prevodimo svetlost u zvuk i da osposobimo ljude da čuju svoj vizuelni svet. I mogu da upravljaju svetom koristeći svoje uši.

Ovo je Dejvid, s desna. I on drži kameru. Levo je šta njegova kamera vidi. I videćete da je tu linija, tanka linija koje ide preko slike. Ta linija je razlomljena u 32 kvadrata. U svakom kvadratu računamo prosek boje. I jednostvano to prevodimo u zvuk. I sada će da se okrene, zatvori svoje oči, i da nađe tanjir na zemlji, sa zatvorenim očima.

Nalazi ga. Neverovatno. Zar ne? Ne samo da možemo da napravimo prostetiku za one sa lošim vidom, nego možemo i da istražimo kako ljudi bukvalno nalaze smisao sveta. Ali možemo još nešto da uradimo. Takođe možemo da pravimo muziku sa bojom. Dakle, radeći sa decom, oni su stvarali slike, misleći o tome kako bi zvučale slike koje vidite ako bismo mogli da ih čujemo. I onda smo preveli te slike. I ovo je jedna od tih slika. Ovo šestogodišnje dete komponuje delo za orkestar od 32 člana. I ovako to zvuči. Šestogodišnje dete. Ok?

Sada, šta sve ovo znači? Znači da niko nije spoljašnji posmatrač prirode. Ok? Nismo definisani našim centralnim osobinama, našim delićima koji nas čine. Definisani smo našom okolinom i našom interakcijom sa okolinom-- preko naše ekologije. I ta ekologija je veoma relativna, istorijska i empirijska. Pa bih hteo da završim sa ovim. Jer ono što sam hteo da uradim je da slavim nesigurnost. Jer mislim da jedino kroz nesigurnost postoji potencijal za razumevanje.

Pa, ako se neko od vas još oseća previše sigurnim, hteo bih da uradim ovo. Dakle, ako možemo da ugasimo svetla. I ono što imamo ovde -- Da li svi mogu da vide 25 ljubičastih površina na vašoj levoj strani, i 25, neka su žućkaste, površina na vašoj desnoj strani? Pa , sada, ono što hoću da uradim: Staviću 9 srednjih površina ovde pod žuto osvetljenje prosto stavljajući filter iza njih. U redu. Sada možete da vidite da to menja svetlo koje tu prolazi. Je l' tako? Jer sad svetlo prolazi kroz žućkasti filter i onda kroz ljubičasti filter. Uradiću suprotno ovde levo. Staviću srednjih 9 pod ljubičasto osvetljenje.

Sada, neki će primetiti da je posledica to da svetlo koje prolazi kroz tih srednjih 9 desno, ili vaše levo, je isto kako i svetlo koje prolazi kroz srednjih 9 na vašoj desnoj strani. Slažete se? Da? Ok. Znači da su fizički isti. Podignimo pokrivače. Sada zapamtite, znate da su srednjih 9 apsolutno iste. Da li izgledaju isto? Ne. Pitanje je , 'Da li je to iluzija?' I ostaviću vas s tim. Pa, hvala vam mnogo. (Aplauz)