Aparna Rao: Haj-tek umetnost (sa smislom za humor)

Zdravo. Danas ću vam ukratko predstaviti oko osam mojih projekata, rađenih u saradnji sa danskim umetnikom Sorenom Porsom. Zovemo se Pors i Rao i živimo i radimo u Indiji.

Počela bih sa svojim prvim radom, koji zovem "Ujakov telefon". Inspirisan je čudnom navikom mog ujaka, koji me je stalno terao da radim nešto umesto njega, maltene kao da sam produžni deo njegovog tela -- da mu upalim svetlo ili donesem čašu vode, ili paklu cigareta. Kako sam rasla postajalo je sve gore i gore, počela sam da to doživljavam kao neku vrstu kontrole. Ali naravno, nikad ništa nisam rekla, jer je ujak poštovana ličnost u indijskoj porodici. A najviše mi je smetala i čudila me njegova upotreba fiksnog telefona. Podigao bi slušalicu i očekivao da ja okrenem broj umesto njega. Zato sam, kao odgovor na to i poklon mom ujaku, napravila "Telefon za ujake". Toliko je dug da korišćenje zahteva dve osobe. Baš tako moj ujak koristi telefon namenjen jednoj osobi.

Problem je nastao kada sam napustila kuću i otišla na koledž, počela su da mi nedostaju njegova naređenja. Stoga sam mu napravila zlatnu pisaću mašinu preko koje može da izdaje komande svojim nećacima i nećakama po svetu putem imejla. Trebalo je samo da uzme jedan papir, stavi ga u mašinu, ukuca svoju imejl adresu i naredbu i izvuče ga van. I ova sprava bi toj osobi automatski poslala pismo u obliku imejla. Kao možete videti, ovde smo ugradili dosta elektronike koja razume sve mehaničke pokrete i pretvara ih u digitalne. Tako moj ujak koristi samo mehanički interfejs. Naravno, naprava mora biti izuzetno velika i da ima smisao za ritualizam, baš kako moj ujak voli.

Sledeći rad je instalacija osetljiva na zvuk koju od milja zovemo "Pigmeji". Želeli smo da radimo sa osećanjem okruženosti od strane plemena veoma stidljivih, emotivnih i ljupkih stvorenja. To funkcioniše tako što imamo ove ploče, koje su na zidu, a iza njih se kriju ova mala stvorenja. Čim nastane tišina, oni izvire. A ako nastane još veća tišina, oni ispruže svoje vratove. I čak i na najslabiji zvuk, oni se ponovo sakriju.

Stavili smo ove ploče na tri zida u sobi. I stavili smo preko 500 ovih malih pigmeja iza njih. Ovako to funkcioniše. Ovo je video prototip. Kad je tiho, oni izađu iza ovih ploča. Oni mogu da čuju kao ljudi, ili kao prava živa bića. Tako, posle izvesnog vremena, mogu da se naviknu na neke zvukove koji ih plaše. I ne reaguju na zvukove iz pozadine. Čućete zvuk voza ubrzo na koji nisu reagovali. (Buka) Ali zato reaguju na zvukove iz prvog plana. Čućete i to ubrzo. (Zvižduk) Dosta smo se trudili da ih učinimo što više nalik živima. Svaki pigmej ima svoj način ponašanja, psihu, promene raspoloženja, ličnosti, itd. Ovo je veoma rani prototip. Naravno, dosta smo ga usavršili kasnije. Napravili smo ih da reaguju na ljude, ali uvideli smo da se ljudi prema njima ponašaju vrlo razigrano i detinjasto.

Ovo je video instalacija "Nestala osoba". Prilično nas je zaintrigiralo poigravanje sa pojmom nevidljivosti. Kako bi bilo moguće iskusiti osećaj nevidljivosti? Udružili smo se sa kompanijom, čija su specijalnost kamere za nadzor, i zamolili smo ih da nam pomognu oko izrade softvera za kameru, koji bi mogao da locira ljude u sobi i zameni jednu osobu pozadinom, što bi je učinilo nevidljivom.

Pokazaću vam jedan vrlo stari prototip. Na desnoj strani, možete videti mog kolegu Sorena, koji se stvarno nalazi na tom mestu. A s leve strane, možete videti obrađeni video na kome ga je kamera učinila nevidljivim. Soren ulazi u sobu. I cap! Postaje nevidljiv. Vidite kako ga kamera prati i briše. Ovo je dosta star video, tako da se još uvek nismo bili pozabavili problemom preklapanja, ali to smo brzo usavršili kasnije. To smo uradili u sobi gde smo imali jednu kameru uperenu u prostor, i imali smo po jedan monitor na svakom zidu. I kad bi ljudi ušli u tu sobu, videli bi sebe na monitoru, ali sa jednom razlikom: jedna od osoba je uvek bila nevidljiva gde god bi se kretala po sobi.

Ovaj rad se zove "Sunčeva senka". I izgledao je skoro kao list papira, kao isečak dečijeg crteža izlivanja nafte ili sunca. Spreda, predmet je izgledao veoma jako i čvrsto, a sa strane, je izgledao sasvim slabašno. Ljudi bi ušli u sobu i potpuno bi ga ignorisali, misleći da nešto bezveze tu leži. Ali čim bi prošli pored njega, on bi počeo da se penje uza zid na ćudljiv način . I onda bi se umorio i srušio, i tako svaki put.

(Smeh)

Ovaj rad je karikatura naopakog čoveka. Glava mu je preteška, puna teških misli, tako da je skoro propala u njegov šešir, a njegovo telo je izraslo iz njega kao biljka. On se tako okreće u krug naglavačke kao u veoma pijanom stanju veoma nepredvidljivo i sporo. Ograničen je tim krugom. Jer da nema tog kruga, i kad bi pod bio izuzetno ravan, počeo bi da se šeta svuda po prostoru. Nema žica. Pokazaću vam samo jedan trenutak -- kad ljudi uđu u sobu, ovaj objekat se aktivira. I on se veoma sporo, u roku od par minuta, bolno uspravi, i tada dobije zamah i izgleda kao da mu malo fali da padne. Ovo je važan trenutak, jer smo želeli da u gledaocu probudimo instinkt da priđe i pomogne, da ga spasi. Ali ne mora to da radi, jer on, opet, nekako uspe da se uspravi sam.

Ovaj rad je bio dosta tehnički zahtevan za nas, radili smo ga dosta dugo, kao skoro sve naše radove tokom godina, kako bi podesili svu mehaniku, ravnotežu i dinamiku. I bilo nam je vrlo bitno da ustanovimo tačan trenutak pada, jer ako bi se desilo da se prevrne, onda bi se oštetio, a ako se ne bi dovoljno spustio, ne bi izazvao bi taj fatalizam, ili želju da mu se priđe i pomogne. Pokazaću vam veoma kratak video gde radimo probni scenario -- dosta je brži. To je moj kolega. Pustio ga je. Sad se unervozio, pa će da ga uhvati. Ali ne mora to da radi, jer on može sam da se podigne.

Ovim delom smo bili veoma intrigirani, radeći sa estetikom krzna u koje je umetnuto na hiljade sitnih optičkih vlakana različitih veličina, koja svetlucaju kao noćno nebo. A i veličine je noćnog neba. Umotali smo ga oko jedne bezoblične gromulje, u obliku plišanog mede, koji je visio sa plafona. Cilj je bio da uporedimo nešto veoma hladno, udaljeno i apstraktno kao što je univerzum sa nekim poznatim oblikom kao što je plišani meda, što izgleda vrlo utešno i blisko. Poenta je bila da biste u jednom trenutku prestali da gledate u oblik plišanog mede i skoro ga doživeli kao neku rupu u prostoru, kao da gledate u svetlucavo noćno nebo.

Ovo je poslednji rad, još uvek je u toku, i zove se "Ispunjivač prostora". Zamislite kockicu ove veličine kako stoji pred vama nasred sobe, i kako mu se približavate, pokušava da vas prepadne pretvarajući se u kocku dvostruko veće visine i četiri puta veće zapremine. Ovaj objekat se stalno širi i skuplja kako bi stvorio dinamiku sa ljudima koji se kreću oko njega -- gotovo kao da pokašava da sakrije neku tajnu unutar svojih šavova ili tako nešto.

Radimo dosta sa tehnologijom, ali je mi zapravo ne volimo, jer nam zadaje puno problema u radu tokom godina. Ali je ipak koristimo jer smo zainteresovani načinom na koji može da nam pomogne u ispoljavanju emocija i obrazaca ponašanja kod ovih stvorenja koja stvaramo. Kad nam neko stvorenje padne na pamet, izgleda nam gotovo kao da je proces stvaranja nalaženje načina na koji to stvorenje želi da postoji, i koji oblik želi da ima i kako želi da se kreće.

Hvala.

(Aplauz)