Антонио Дамасио (Antonio Damasio): Потрага за разумевањем свести

Овде сам да бих говорио о чудесној и мистериозној појави - о свесном уму. Чудо је у вези са чињеницом да смо се сви јутрос пробудили и при томе смо сви имали фантастичан повратак свесности. Обновили смо ум са потпуном свешћу о себи и са потпуним осећајем сопственог постојања, а ипак, једва да икад застанемо и размислимо о том чуду. А заправо би требало, јер, да немамо ову способност свесног ума, не бисмо имали никакво знање о нашој људској природи; не бисмо уопште имали знање о свету. Не бисмо имали бол, али ни радост. Не бисмо могли да искусимо љубав и не бисмо могли ништа да стварамо. Наравно, чувена је реченица Скота Фицџералда, да "можемо онога ко је измислио свесност окривити за много тога" Али је и он заборавио да ни он, без свесности, не би имао приступ правој срећи нити икакву могућност за трансценденталност.

Толико о чуду, да кажемо нешто о мистерији. То је мистерија коју је заиста тешко расветлити. На самом почетку, у раној философији, и наравно, кроз целу историју неурофизиологије, то је била мистерија која се увек опирала расветљавању, и која је изазивала велике контроверзе. Постоји, заправо, много људи, који сматрају да не би требало ни да се бавимо тиме; требало би само да то оставимо на миру, то не треба решавати. Ја у то не верујем, и мислим да се ситуација мења. Било би бесмислено тврдити да знамо како постижемо свесност у свом мозгу, али сигурно можемо почети да се бавимо тим питањем, и можемо почети да наслућујемо какво би било решење.

Још једно чудо које треба ценити је чињеница да поседујемо технике за визуелизацију које нам омогућавају да уђемо у људски мозак и да урадимо, на пример, ово што можете сада видети. Ово су слике из лабораторије Хане Дамасио, које показују, у живом мозгу, реконструкцију тог мозга. То је жива особа. То није особа коју проучавамо на аутопсији. И шта више, а то је нешто што заиста може да задиви, то је ово што ћу вам следеће показати, што се дешава испод површине мозга и што заправо значи посматрање живог мозга његових конкретних конекција и сигналних путева. Све ове обојене линије одговарају сноповима аксона, влакана које повезују ћелијска тела у оквиру синапси. Жао ми је што ћу вас разочарати, али оне нису обојене. Али су ту, у сваком случају. Боје означавају усмереност, да ли иде од задње до предње стране или обрнуто.

И дакле, шта је свесност? Шта је свесни ум? Могли бисмо да то посматрамо врло просто и кажемо да је то оно што губимо када дубоко спавамо, без снова, или када смо под анестезијом, и да је то оно што задобијамо када се пробудимо из сна или из анестезије. Али шта је тачно то што губимо током анестезије, или када смо у дубоком сну, без сањања? Па, за почетак, то је ум, који је сачињен од менталних слика. Наравно, узмите да те слике могу бити од разних сензорних матрица, визуелни, као што ви сада имате, у односу на ову бину и мене, или звучне слике, које сада имате у односу на моје речи. Тај проток менталних слика је ум.

Али, постоји и нешто друго што сви ми у овој сали осећамо. Ми нисмо пасивни показивачи визуелних или звучних или тактилних слика. Ми имамо сами себе. Ми поседујемо "Ја" које је аутоматски присутно у нашој свести, управо сада. Имамо свој сопствени ум. И имамо осећај да свако од нас ко то исто осећа није особа која седи крај вас. И да бисте имали свесни ум, морате имати себе унутар свесног ума. Дакле, свесни ум је ум који има појам о себи. Појам о себи уводи субјективну перспективу у ум, и једино смо тада потпуно свесни, када свест о себи доспе у ум. Оно што треба да знамо да бисмо се уопште бавили овом мистеријом је, као прво, како се ум склапа у оквиру мозга, и као друго, како се формира појам о себи.

Први део, први проблем, је релативно лак ма, уопште није лак, али је нешто чему се постепено прилази у неурофизиологији. Јасно је да, да бисмо формирали ум, морамо да конструишемо неуралне мапе. Замислите мрежу, као што је ова коју вам сад показујем, и сад замислите, у оквиру те мреже, тог дводимензионалног поља, замислите неуроне. И замислите слику, ако желите, билборда, дигиталног билборда, на ком имате елементе, који могу да се осветле. У зависности од тога како направите образац по ком почињу да светле или не, ови дигитални елементи, односно, неурони у оквиру поља, моћи ћете да конструишете мапу. Ово је, наравно, визуелна мапа коју вам показујем, али ово се односи на било коју врсту мапе, звучну, на пример, у односу на фреквенције звука, или на мапе које правимо преко своје коже у односу на предмет који додирујемо.

А сада да донесемо коначни закључак о томе колико је блиска веза између поља неурона и топографског распореда активности тих неурона и нашег менталног искуства. Испричаћу вам личну причу. Ако поклопим своје лево око -- говорим само о себи, не о свима вама -- ако поклопим своје лево око, и погледам у мрежу, врло сличну овој коју вам показујем. Све је лепо, фино и под правим угловима. Али пре неког времена сам открио да, кад поклопим своје лево око, уместо тога ја видим ово. Гледам у мрежу и видим увртање на левој ивици близу центра мог поља.

Врло чудно - анализирам то већ неко време. Али пре извесног времена, уз помоћ мог колеге офталмолога, Кармен Пулиафита, који је направио ласерски скенер ретине, открио сам следеће. Ако скенирам своју ретину кроз хоризонталну раван коју видите тамо у малом углу, оно што добијам је следеће. На десној страни, моја ретина је савршено симетрична. Видите да иде надоле ка фовеи где почиње оптички нерв. Али, на мојој левој ретини је испупчење, које је означено црвеном стрелицом. Оно одговара малој цисти која се налази испод. И управо то изазива увртање моје визуелне слике.

Помислите само о овоме: имате мрежу неурона, и онда се деси механичка промена равни у позицији те мреже, и добијате увртање свог менталног искуства. Ето колико су блиски ваше ментално искуство и активност неурона у ретини која је део мозга лоцирана у очној јабучици, и заправо представља слој визуелног кортекса. Тако из ретине, идете у визуелни кортекс. И наравно, мозак додаје много информација ономе што се дешава са сигналима који стижу из ретине. И у тој слици ту, видите различита острвца онога што ја зовем "региони-који-праве-слике" у мозгу. На пример, имате зелену боју која одговара тактилној информацији, или плаву која одговара звучној информацији.

А још нешто друго што се дешава је да ти "региони-који-праве-слике", на које су издељене све оне неуралне мапе, затим могу да пренесу сигнале у овај океан љубичасте боје коју видите около, што представља асоцијативни кортекс, где можете да бележите шта се дешавало у тим острвцима где се праве слике. И најлепши део је што можете да посегнете за сећањима, из тих асоцијативних кортекса, и произведете повратне слике у тим истим регионима у којима се дешава перцепција. Помислите колико је мозак фантастично прилагођен па и улењен. Мозак има одређене зоне за перцепцију и прављење слика. И то су потпуно исте зоне које ће се користити за прављење слика када се подсећамо неке информације.

До сада је мистерија свесног ума помало почела да опада јер сада имамо општи појам о томе како правимо ове слике. Али, шта је са појмом о себи? Поимање себе је врло недефинисан проблем. И доста дуго, људи чак нису желели да се тиме баве, јер се говорило, "Како можете имати ту референтну тачку, ту стабилност, потребну да се одржи свакодневни континуитет поимања о самом себи?" Размишљао сам о решењу тог проблема. Ради се о следећем. Ми правимо мождане мапе унутрашњег простора свог тела и користимо их као референтне тачке за све друге мапе.

Да вам испричам укратко како сам дошао до тога. Дошао сам то тога, јер да бисте имали референтну тачку коју зовемо "ја" или "мене, мени" у свом сопственом систему треба нам нешто што је стабилно, нешто где нема великих девијација сваког дана. Па ето, ми имамо једно тело. Једно тело, не два или три. И то је почетак. Тако је то тело једна референтна тачка. Али наравно, то тело има много делова, и ствари које расту различитом брзином, и имају различите облике, различити су људи; међутим, то није тако изражено изнутра. Оне ствари које се тичу онога што зовемо "наша унутрашња средина" на пример, целокупно управљање хемијским процесима у нашем телу је, заправо, фантастично одржавано из дана у дан, и то због веома доброг разлога. Ако се превише разликујете у тим параметрима који су близу средњих вредности тог биолошког опсега у ком је могућ опстанак идете ка болести или ка смрти. То значи да имамо уграђен систем у својим животима који обезбеђује неку врсту континуитета. Волим да то зовем "скоро бесконачна свакодневна истоветност" Јер, ако немате ту истоветност, физиолошки гледано, бићете или болесни или ћете умрети. То је још један елемент за тај континуитет.

И на крају, постоји врло уска повезаност између телесне регулације у мозгу и самог тела, не постоји слична повезаност. На пример, ја правим слике вас док гледам, нема физиолошке везе између слика које имам о вама као о публици, с једне стране, и мог мозга, с друге стране. Међутим, постоји блиска, стално одржавана веза између делова мог мозга који регулишу телесне процесе и самог мог тела.

Ево како то изгледа. Погледајте тај регион тамо. То је продужена мождина између церебралног кортекса и кичмене мождине. И у оквиру тог региона, који ћу сада посебно означити су смештене све те справице за одржавање живота вашег тела. То је толико специфично, да ако, на пример погледате у део који је обојен црвено у горњем делу продужене мождине, ако се то оштети нпр. при можданом удару, долази до коме или до стања вегетирања, при чему, наравно, губите свест, ваша свесност нестаје, Оно што се заправо дешава је да губите утемељеност о себи, више немате приступ ниједном осећају свог постојања, и заправо, могу се и даље правити слике, формиране у кори великог мозга, али разлика је што ви не знате да су ту. Ви сте, заиста изгубили свесност, када имате повреду у том црвеном делу продужене мождине.

Али, ако посматрате зелени део продужене мождине, не долази ни до чега сличног томе. Ето како је специфично. Дакле, та зелена компонента продужене мождине, ако је повредите, што се често и дешава, долази до комплетне парализе, али ваш свесни ум је очуван. Осећате, знате, имате потпуно свестан ум о чему само индиректно можете да саопштавате. То је ужасно стање. Не желите то да видите. Људи су, заправо, затворени у својим сопственим телима, али имају свест. Постоји врло интересантан филм, један од ретких добрих филмова на ту тему, о таквој ситуацији, снимио га је Џулијан Шнабел (Julian Schnabel) пре неколико година о пацијенту у таквом стању.

Сада ћу вам показати слику. Обећавам да нећу ништа рећи о томе, осим да ће вас то уплашити. То је само да вам покажем да се, у том црвеном делу мождине, налазе, да поједноставимо, сви они квадратићи који одговарају модулима који заправо чине мапе мозга о различитим аспектима наше унутрашњости различитим аспектима нашег тела. Они су изузетно топографски и изузетно су међусобно повезани са понављајућим обрасцем. И путем тога, путем те блиске повезаности између продужене мождине и тела бар како ја верујем, а може бити да грешим, али мислим да не грешим, се генерише мапирање тела које омогућава утемељивање осећаја о себи и које долази у облику осећања, примордијалних осећаја.

И каква је слика коју ту добијамо? Погледајте "кору великог мозга", погледајте "продужену мождину", погледајте "тело", и добићете слику о међусобној повезаности у којој продужена мождина даје темељ осећаја о себи у врло блиској међусобној вези са телом. А имате и кору великог мозга која обезбеђује тај велики спектакл нашег ума са обиљем слика које су, заправо, садржаји нашег ума и на које, обично, и обраћамо највише пажње као што и треба, јер је то заиста филм који се одвија у нашем уму. Али погледајте стрелице. Нису ту само да улепшају. Ту су јер показују на ту врло блиску интеракцију. Не можете имати свесни ум ако немате интеракцију између коре великог мозга и продужене мождине. Не можете имати свесни ум ако немате интеракцију између продужене мождине и тела.

Још једна интересантна ствар је то да овакву мождину какву ми имамо делимо са још низом других врста. Код свих кичмењака грађа продужене мождине је врло слична људској што је један од разлога због ког сматрам да и те друге врсте имају свесне умове као и ми. Међутим, њихови умови нису тако раскошни као наши јер немају тако развијену кору великог мозга као ми. У томе је разлика. Веома се противим идеји да се свесност посматра као величанствени прозвод коре великог мозга. Једино богатство наших умова, није чињеница да имамо осећај себе, већ то да можемо да тумачимо сопствено постојање и што имамо осећај своје личности.

Треба размотрити три нивоа осећаја о себи прото-, средишњи и аутобиографски осећај. Прва два делимо са много, много других врста, они заправо потичу, великим делом из продужене мождине и можданог кортекса, колики год да је. Аутобиографски осећај себе је нешто што само неке врсте имају, по мом мишљењу. Китови/делфини и примати такође имају аутобиографски осећај себе, до извесног степена. И пси, кућни љубимци имају аутобиографски осећај себе до извесног степена. Новина је у овоме.

Аутобиографски осећај себе се гради на основу прошлих сећања и сећања о плановима које смо имали; то је проживљена прошлост и предвиђена будућност. Аутобиографски осећај себе доводи до проширења памћења, закључивања, маште, креативности и вербалног изражавања. Из тога произлазе обележја културе -- религија, правда, занати, уметности, науке, технологије. И у оквиру те културе можемо добити нешто -- и у томе је новина -- нешто што није потпуно одређено биологијом. То нешто је развијено у културама. Развило се у друштвима људских бића. То је, наравно, култура у којој смо развили нешто што волим да зовем социо-културолошка регулација.

Најзад, могли бисте с правом да питате због чега је то важно? Због чега је важно да ли је продужена мождина или кора великог мозга и како је то формирано? Због три разлога. Први је радозналост, Примати су изузетно радознали -- а нарочито је то случај са људима. Ако нас занима, на пример, да ли анти-гравитација одвлачи галаксије даље од Земље, зашто нас не би занимало шта се дешава унутар људских бића?

Други разлог је разумевање друштва и културе. Треба да посматрамо како се друштво и култура путем ове социо-културолошке регулације стално развијају. И на крају, медицина. Немојмо заборавити да су неке од најтежих болести човечанства болести као што су депресија, Алцхајмерова болест, болести зависности. Помислите на мождане ударе који могу уништити ум или вас оставити без свести. Нема те молитве која би ефикасно могла да лечи те болести на не-случајни начин, уколико се не зна како то функционише. То је веома добар разлог поред радозналости да се оправда оно што радимо, и да се оправда зашто нас интересује оно што се дешава у мозгу.

Хвала вам на пажњи.

(Аплауз)