Ени Марфи Пол (Annie Murphy Paul): Шта учимо пре рођења

Моја данашња тема је учење. У складу с тим, желим да вам поставим блиц питање. Спремни? Када почиње учење? Док размишљате о питању, можда вам пада на памет обданиште или предшколско, први пут кад се деца нађу у учионици са учитељицом. Можда вам пада на памет фаза када деца уче да ходају и говоре и користе виљушку. Можда сте се сусрели са покретом "0-3" који каже да су најважније године за учење оне најраније. Ваш одговор на моје питање био би: учење почиње на рођењу.

Ја данас желим да вам представим можда изненађујућу и невероватну идеју, коју ипак подржавају најновији докази из психологије и биологије. А то је да се нека од наших најважнијих учења одвијају пре рођења, док смо још у материци. Ја пишем о науци. Пишем књиге и чланке за часописе. Такође сам и мајка. Те две улоге су се спојиле у мојој књизи "Порекла". Та књига је извештај са прве линије узбудљивог новог поља званог "порекло фетуса". То је научна дисциплина која се појавила пре само две деценије, а заснована је на теорији да на наше здравље и добробит током живота битно утиче период од девет месеци који проведемо у материци. Ова теорија је код мене изазвала више од интелектуалног интересовања. Док сам истраживала за књигу и сама сам била трудна. Један од најфасцинантнијих увида који сам стекла током рада је да сви учимо о свету чак пре него што на њега дођемо.

Када по први пут држимо своје бебе, можда мислимо да су оне као "празне таблице", необележене животом, али уствари већ смо их обликовали ми и свет у коме живимо. Желим да поделим са вама нека изузетна научна открића о томе шта фетуси уче док су још увек у мајчином стомаку.

Прво, уче звук мајчиног гласа. Због тога што звуци из спољног света морају да путују кроз стомачно ткиво мајке и кроз плодову воду која окружује фетус, гласови које фетус чује, почевши од четвртог гестацијског месеца, су утишани и пригушени. Један истраживач каже да вероватно звуче као глас учитељице Чарлија Брауна из старог цртаћа "Снупи". Али глас саме труднице вибрира кроз њено тело и лакше допире до фетуса. И будући да је фетус стално са њом, он често и чује њен глас. Новорођенче препознаје мајчин глас и воли да га слуша више од било чијег другог.

Како знамо ово? Новорођенчад не умеју много тога, али су веома добра у сисању. Истраживачи ово користе, тако што монтирају две гумене брадавице: ако беба сиса једну, чуће преко слушалица снимак гласа своје мајке, а ако сиса другу брадавицу, чује снимак гласа непознате жене. Бебе брзо показују преференцију бирајући прву брадавицу. Научници такође користе чињеницу да бебе успоравају сисање када их нешто заинтересује, а настављају са брзим сисањем када им је досадно. Тако су открили да, пошто су жене изнова наглас читале одломак "Мачке у шеширу" др Суса док су биле трудне, њихове тек рођене бебе препознале су пасус када су га чуле изван материце. Мени омиљени експеримент ове врсте је онај који показује да бебе оних жена које су током трудноће гледале одређену сапунску серију, када се роде препознају насловну песму те серије. Фетуси чак уче о одређеном језику који се говори у свету у који ће стићи.

Једна студија објављена прошле године показује да од тренутка рођења бебе плачу са акцентом мајчиног матерњег језика. Француске бебе плачу узлазним тоналитетом, а немачке бебе силазним, имитирајући мелодичне контуре тих језика. Зашто би оваква врста учења била корисна? Можда се развила да помогне беби да преживи. Од тренутка рођења, беба највише одговара на глас оне особе која се највише брине о њој - а то је мајка. Чак чини да плач звучи као мајчин језик, чиме се додатно умиљава мајци и што јој даје предност у неопходном задатку учења разумевања и говора сопственог језика.

Али фетуси у материци не уче само звуке. Уче и укусе и мирисе. До седмог гестацијског месеца, фетусни рецептори укуса су потпуно развијени, и рецептори мириса, који фетусу омогућавају да мирише, су функционални. Укуси хране коју трудница једе проналазе пут до плодове воде коју фетус стално гута. Једном кад дођу на свет, бебе се сећају ових укуса и воле их. У једном експерименту је група трудница замољена да пије пуно сока од шаргарепе током трећег триместра трудноће, док је друга група трудница пила само воду. Шест месеци касније, њиховим бебама су понуђене пахуљице са соком од шаргарепе и посматрани су им изрази лица док су јеле. Потомци оних које су пиле сок јели су више пахуљица с укусом шаргарепе и како се чини, изгледа да су више уживали.

У француској верзији овог експеримента спроведеној у Дижону у Француској, истраживачи су открили да су бебе мајки које су током трудноће конзумирале храну и пића са укусом аниса, показали преференцију за анис свог првог дана живота али и касније, када су тестирани током четвртог дана свог живота. Реакција беба чије мајке нису јеле анис током трудноће, може се грубо превести као "бљак". Ово значи да фетуси буквално од својих мајки уче шта је безбедно и добро за јело. Они такође, путем једног од најснажнијих израза, а то је храна, уче о специфичној култури којој ће се придружити. Упознају се са карактеристичним укусима и зачинима из кухиње своје културе, чак и пре рођења.

Испоставља се да фетуси уче и већу лекцију. Но, пре него што стигнем до тога, желим да разјасним нешто око чега се можда питате. Идеја да фетуси уче може код вас изазвати жељу да их усавршите - пуштајући Моцарта преко слушалица које су стављене на стомак труднице. Али заправо, деветомесечни процес обликовања и моделовања који се у материци одвија, је много интуитивнији и посреднији од тога. Много тога с чиме се трудница свакодневно сусреће - ваздух који дише, храна и пиће које конзумира, хемикалије којима је изложена, чак и емоције које осећа - на неки начин се дели с њеним фетусом. Оне чине скуп утицаја, јединствених и идиосинкратичних као што је и сама жена. Фетус ту понуду усваја у своје тело претварајући је у део себе. А често чини и нешто више. Ове мајчине доприносе третира као информације, као биолошке разгледнице, како их ја зовем, из спољног света.

Фетус у материци не учи Моцартову "Чаробну фрулу" него одговоре на питања много битнија за његов опстанак. Да ли ће доћи на свет у ком влада изобиље или несташица? Да ли ће бити безбедан и заштићен или ће се суочавати са претњама и опасностима? Да ли ће живети дуг, испуњен живот или кратак и под стресом? Нарочито исхрана и ниво стреса труднице дају важне информације о владајућим околностима, као кад дигнете прст да осетите ветар. Последично подешавање и прилагођавање мозга и других органа фетуса, део су онога што нама људима даје велику флексибилност, способност да се развијамо у веома различитим условима, од села до града, од тундре до пустиње.

У закључку, желим да вам испричам две приче о томе како мајке уче децу о свету чак и пре њиховог рођења. У јесен 1944., најмрачније време Другог светског рата, немачке трупе изоловале су западну Холандију и пресекле све снабдевање храном. Почетак нацистичке опсаде праћен је једном од најжешћих зима те деценије - толико хладном, да се вода у каналима смрзла. Почело је да нестаје хране и многи Холанђани преживљавали су на 500 калорија дневно - четвртина онога колико су јели пре рата. Недеље несташице су се растегле у месеце, и неки су прибегли једењу луковица лала. До маја месеца, пажљиво дељене залихе хране су потпуно потрошене. Надвио се дух масовног гладовања. И онда, 5. маја 1945. опсада се изненада завршила када су савезници ослободили Холандију.

"Зима глади", како је постала позната, убила је око 10 000 људи и ослабила још хиљаде. Али још једна популација је осетила њен утицај - 40 000 фетуса у материцама током опсаде. Неки од ефеката неухрањености током трудноће одмах су били очигледни, било је више мртворођенчади, поремећаја на рођењу, ниске тежине и смртности одојчади. Али други годинама нису били откривени. Деценијама после "зиме глади" истраживачи су забележили да су људи чије су мајке биле трудне током опсаде гојазнији, чешће имају дијабетес и више срчаних обољења у каснијем животу од оних који су се развијали у нормалним условима. Пренатално искуство гладовања код ових особа променило је њихова тела на безброј начина. Они имају виши крвни притисак, лошије профиле холестерола и смањену толеранцију на глукозу - што је предуслов за дијабетес.

Зашто неухрањеност у материци касније доводи до болести? Једно објашњење је да фетуси извлаче најбоље из лоше ситуације. Када хране нема довољно, они усмере хранљиве материје ка важном органу, мозгу, а даље од других органа као што су срце и јетра. Ово у кратком року одржава фетус у животу, али рачун на наплату долази касније у животу, када ти органи који су раније били ускраћени, постану подложни болестима.

Али то није све што се дешава. Изгледа да фетуси узимају податке из околине унутар материце и према њима праве своју физиологију. Припремају се за свет који ће сусрести са друге стране материце. Фетус подешава свој метаболизам и друге физиолошке процесе у ишчекивању околине која га чека. А основа његових предвиђања јесте мајчина исхрана. Јела која конзумира трудница чине неку врсту приче, бајку о изобиљу или мрачну причу о ускраћености. Та прича даје информације које фетус користи како би организовао тело и системе - то је адаптација на преовлађујуће околности које омогућавају његово преживљавање. Суочено са строго ограниченим ресурсима, мање дете са смањеним енергетским захтевима ће, уствари, имати боље шансе да доживи одрасло доба.

Невоља настаје када су труднице на неки начин, непоуздани наратори, када је фетус наведен да очекује свет немаштине, а уместо тога се роди у свет изобиља. То се десило деци холандске "зиме глади". А резултат тога су чешће јављање гојазности, дијабетеса и срчаних обољења. Тела која су расла грчевито се држећи сваке калорије нашла су се пливајући у превише калорија у западњачкој послератној исхрани. Свет о коме су научили унутар материце није био исти као свет у који су рођени.

Ево још једне приче. 11 септембра 2001. у 8.46 ујутру, десетине хиљада људи налазиле су се у близини Светског трговинског центра у Њујорку - путници су излазили из метроа, конобарице су постављале столове за јутарњу гужву, брокери су већ били на телефонима у Вол Стриту. Од тих људи, 1700 су биле труднице. Када су авиони ударили и зграде се срушиле, многе од ових жена доживеле су исти ужас као и други који су преживели катастрофу - преплављујући хаос и конфузију, котрљајуће облаке потенцијално отровне прашине и отпада, ужасан страх за сопствени живот.

Око годину дана после 11.09. истраживачи су прегледали групу жена које су биле трудне када су изложене нападу на Трговински центар. Код беба ових жена које су после страшног догађаја развиле посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), истраживачи су нашли биолошки маркер подложности ПТСП-у - ефекат је највише изражен код новорођенчади чије мајке су искусиле катастрофу у свом трећем триместру. Другим речима, мајке са посттрауматским стресним поремећајем пренеле су осетљивост на то стање својој деци док су још била у материци.

Размислите о овоме: посттрауматски стресни поремећај је пренаглашена реакција на стрес, која чини да њене жртве ужасно непотребно пате. Али на ПТСП можемо и другачије гледати. Оно што нама изгледа као патологија, може, у неким околностима, бити корисна адаптација. У нарочито опасним окружењима, карактеристична манифестација ПТСП-а - појачана свесност свог окружења, веома брз одговор на опасност - може некоме да спасе живот. Идеја да је пренатални пренос ризика на ПТСП у функцији адаптације, још је нагађање, али ја мислим да има смисла. То би значило да, чак и пре рођења, мајке упозоравају своју децу да је напољу дивљина, говорећи им "Будите обазриви."

Да разјасним. Истраживања порекла фетуса не окривљују жене за оно што се дешава током трудноће. Она откривају како најбоље промовисати здравље и добробит будуће генерације. Тај важни напор мора бити усмерен и на оно што фетуси уче током девет месеци које проведу у материци. Учење је једна од основних животних активности и почиње много раније него што смо могли да замислимо.

Хвала вам.

(аплауз)