Ejmi Tan o stvaralaštvu

Vrednost ničega: iz ničega nastaje nešto. To je bio sastav koji sam napisala kada mi je bilo 11 godina i dobila sam 4+. (Smeh) O tome ću govoriti: ničemu iz nečega, i načinu na koji stvaramo. I pokušaću da to uradim za 18 minuta, koliko nam je rečeno da imamo, i da se držim TED-ovih zapovesti: to je, zapravo, nešto što dovodi do iskustva sličnog smrti, ali prag smrti je dobar za stvaralaštvo. (Smeh) U redu.

Dakle, takođe hoću da objasnim, zato što mi je Dejv Egers rekao da će dobacivati iz publike ukoliko kažem bilo kakvu laž, ili neistinu o univerzalnom stvaralaštvu. I to sam učinila na sledeći način za polovinu publike, koja je se bavi naukom. Kada kažem "mi", ne mislim nužno na vas; Mislim na sebe, i svoju desnu hemisferu, i svoju levu hemisferu, i na ono što je između, a što je cenzor i što mi govori da je ono što govorim pogrešno. I učiniću to razmatranjem onoga što smatram delom svog procesa stvaranja, a što podrazumeva mnogo toga što se desilo, zapravo -- ništa je počelo čak i pre trenutka u kome ja stvaram nešto novo. I u to su uključeni priroda i odgoj, i ono što ja nazivam noćnim morama.

Što se tiče prirode, ispitujemo da li smo ili ne prirodno obdareni nečim, možda u našem mozgu postoji neki abnormalni hromozom koji ima efekat sličan muzi. I neki ljudi kažu da se rodimo sa tim na neki drugi način, dok drugi, kao moja majka, kažu da dobijamo materijal iz prošlih života. Neki ljudi takođe kažu da stvaralaštvo može biti funkcija nekog drugog neurološkog hira -- sindrom van Goga -- koga imate u malim količinama, kao što su psihoza ili depresija. Moram da kažem da neko -- skoro sam pročitala da van Gog nije nužno patio od psihoza, da je moguće da je imao napade temporalnog režnja i da je to izazivalo njegove izlive stvaralaštva, i ne znam -- pretpostavljam da to utiče na nešto u nekim delovima mozga. I pomenuću da sam sam zapravo počela da patim od napada temporalnog režnja pre mnogo godina, a u to vreme sam pisala svoju poslednju knjigu, za koju neki ljudi kažu da je prilično drugačija.

Mislim da to delimično počinje i sa osećanjem krize identiteta: znate, ko sam, zašto sam ja baš ono što jesam, zašto nisam crna kao svi ostali? I ponekad ste obdareni veštinama, ali to možda nisu veštine koje omogućavaju stvaralaštvo. Nekada sam crtala. Mislila sam da ću biti umetnik. I imala sam minijaturnu pudlu. I to nije bilo loše, ali nije bilo ni preterano kreativno. Jer sve što sam umela svodilo se na precrtavanje. I imam osećaj da sam ovo verovatno precrtala iz knjige. Takođe, nisam baš blistala u izvesnoj oblasti u kojoj sam želela, i znate, pogledate rezultate i to nije loše, ali svakako nije ni davalo znakove da ću jednog dana zarađivati od umetničkog raspoređivanja reči.

Takođe, jedan od principa stvaralaštva jeste posedovanje male traume iz detinjstva. I ja sam imala onu uobičajenu, koju verujem da mnogi ljudi imaju, a to je da su pred mene stavljena izvesna očekivanja. Uzgred, ta slika tamo, to je igračka koju sam dobila kada mi je bilo 9 godina i trebalo je da mi pomogne još od malena da postanem lekar. Imam i neke koje su dugo trajale: od pete do petnaeste godine, ovo je trebalo da bude moje sporedno zanimanje i ono je zaslužno za osećanje neuspeha.

Ali zapravo, postojalo je nešto prilično stvarno u mom životu što se desilo kad mi je bilo 14 godina. 1967. otkriveno je da moj brat ima tumor na mozgu, a šest meseci kasnije, da ga ima i moj otac. Moja majka je verovala da je nešto krenulo naopako, i da će ona saznati šta je to bilo. I da će to popraviti. Moj otac je bio baptistički sveštenik i verovao je u čuda, i da će se to srediti Božijom voljom. Ali naravno, na kraju su, u razmaku od 6 meseci, obojica umrla. Nakon toga, moja majka je verovala da je to bila sudbina, ili prokletstvo -- razmotrila je sve razloge na svetu zbog kojih se to moglo desiti. Sve osim nasumičnosti. Nije verovala u nasumičnost. Za sve je postojao razlog. I jedan od razloga, mislila je ona, je taj što je njena majka, koja je umrla kada je ona bila veoma mlada, bila ljuta na nju. I tako je ta ideja o smrti bila svuda oko mene jer je moja majka takođe verovala da ću ja biti sledeća, a zatim i ona. A kada ste suočeni sa očekivanjem smrti veoma rano, počinjete puno da razmišljate o svemu. Postanete veoma kreativni, u smislu opstanka.

I to je, zatim, dovelo do mojih velikih pitanja. I to su ista pitanja koja i danas imam. To su: zašto se stvari dešavaju i kako se dešavaju? I ono koje je postavila moja majka: kako da učinim da se nešto desi? Divno je razmišljati o ovim pitanjima kada pišete priču. Jer, na kraju krajeva, sa tim pogledom, između strane 1 i 300, morate da odgovorite na pitanje o tome zašto se nešto dešava, kako se dešava, kojim redosledom se dešava. Šta na to utiče? Kako ja, kao pripovedač i pisac, utičem na njih? Mislim da se to pitaju i mnogi naučnici. To je poput kosmologije, a moram razviti kosmologiju sopstvenog svemira, kao neko ko je taj svemir stvorio.

Kao što vidite, tu je puno premišljanja, pokušaja da se to postigne, pokušaja da se to dokuči -- često su potrebne godine i godine. Kada pogledam stvaralaštvo, takođe mislim da ono predstavlja moju nemogućnost da potisnem asocijacije vezane za gotovo bilo šta u životu. A imala sam ih mnogo tokom svega što se dešavalo na ovoj konferenciji, svega što se uopšte dešavalo.

Upotrebiću sledeću asocijaciju kao metaforu: kvantna mehanika, koju ja stvarno ne razumem, ali ću je ipak upotrebiti da bih objasnila metaforu. Dakle, u kvantnoj mehanici imate crnu energiju i crnu materiju. A isto važi i za pitanja o tome kako se stvari dešavaju. Ima puno toga nepoznatog, što često spoznajemo samo kroz njegovo odsustvo. Ali kada stvorite te asocijacije, želite da se one spoje u neku vrstu sinergije u priči, i otkrivate ono što je bitno. Značenje. I to je ono što ja tražim u svom radu - lično značenje.

Tu je, takođe, i princip neizvesnosti, koji je deo kvantne mehanike, koliko sam razumela. (Smeh) I to se konstantno dešava u pisanju. Tu je i užasni i efekat posmatrača, koga se svi boje, gde tražite nešto i znate, stvari se dešavaju istovremeno, a vi ih posmatrate na drugačiji način i pokušavate da zaista pronađete smisao. Ili o čemu se radi u toj priči. Ali, ako se previše trudite napisaćete samo o čemu se tu radi. Nećete otkriti ništa. A ono što je trebalo da nađete, što ste se nadali da ćete naći, pukom srećom, više nije tamo. Ne bih želela da izostavim drugu stranu onoga što se dešava u našem kosmosu, kao što to čine mnogi naučnici. I zato ću ovde ubaciti teoriju strune i reći da su kreativni ljudi multidimenzionalni i da postoji, čini mi se, jedanaest nivoa anksioznosti. (Smeh) I svi oni deluju istovremeno.

Tu je i veliko pitanje dvosmislenosti. To bih povezala sa nečim što se zove kosmološka konstanta. I ne zna se šta deluje, ali tamo nešto deluje. Dvosmislenost je, za mene, vrlo neugodna stvar u životu, jer je i sama imam. Moralnu dvosmislenost. Ona je stalno tu. I kao primer, navešću jednu skorašnju. Bilo je to nešto što sam pročitala u uvodnom članku jedne žene koja je govorila o ratu u Iraku. Ona je rekla: "Spasi čoveka od davljenja i doživotno si odgovoran za njega". To je veoma poznata kineska izreka, rekla je. A to znači da bi, pošto smo išli u Irak, trebalo da tamo ostanemo dok se stvari ne reše. Znate, možda čak i 100 godina. Naišla sam na još jednu koja kaže "spašavanje ribe od davljenja." I to je nešto što budistički ribari kažu, jer ne bi trebalo ništa da ubijaju. Ali oni moraju i da zarade za život, a ljudi se moraju prehraniti. Stoga je njihov način racionalizacije taj da spašavaju ribu od davljenja, a, nažalost, riba u tom procesu ugine.

Ono što se nalazi u obema metaforama davljenja -- zapravo, jedna od njih je interpretacija moje majke i to je poznata kineska izreka koju mi je ona rekla: "Spasi čoveka od davljenja i doživotno si odgovoran za njega". I to je bilo upozorenje -- ne mešaj se u tuđa posla, ili ćeš zaglaviti. Dobro. Mislim, kada bi se neko stvarno davio, ona bi ga spasila. Ali obe ove izreke, spašavanje ribe od davljenja, ili spašavanje čoveka od davljenja, su za mene u vezi sa namerama.

Svi mi, kada u životu vidimo situaciju, imamo odgovor. A imamo i namere. I postoji nedoumica oko toga šta bi trebalo da radimo i onda nešto uradimo. I ishod toga ne mora da se poklopi sa onim što su nam bile namere. Možda stvari krenu naopako. I onda, nakon toga, šta je naša odgovornost? Šta bi trebalo da uradimo? Da li ostajemo u nečemu doživotno, ili radimo nešto drugo i pravdamo se govoreći kako su nam namere bile dobre i kako se, stoga, ne možemo smatrati odgovornim za sve? To je nedoumica u mom životu koja me je zaista potresla i naterala da napišem knjigu "Spašavanje ribe od davljenja".

Videla sam primere za ovo čim sam identifikovala pitanje. Bili su svuda. U svemu sam videla nagoveštaje. I onda sam, na neki način znala da su oduvek bili tu. A pisanje, to se jednostavno desi. Vidim te nagoveštaje, tragove, i shvatim da i jesu, i nisu bili očigledni. I ono što mi je zapravo potrebno je fokus. A kada imam pitanje, onda je to fokus. I sve ono za šta se čini da pluta i lebdi u životu zapravo prođe kroz to pitanje, i ono što se dešava postane relevantno. I čini se da se to dešava sve vreme. Pomislite da je u pitanju slučajnost, sreća, pa zbog toga dobijate svu tu pomoć od kosmosa. Ali to se može objasniti i time što imate fokus. I sve češće to primećujete.

Ali, ako to sada primenimo. Počinjete da posmatrate stvari vezane za vašu napetost. Vaš brat, koji je zapao u nevolje, da li se starate o njemu? Zašto ili zašto ne? Može to biti i nešto ozbiljnije -- kao što sam rekla, ljudska prava u Burmi. Mislila sam da ne treba da odem jer je neko rekao kako bih time pokazala da podržavam tamošnji vojni režim. A onda sam se nakon izvesnog vremena zapitala, "Zašto preuzimamo znanje i pretpostavke koje dolaze od drugih ljudi?" Tako sam se osećala i dok sam odrastala i slušala razna pravila moralnog ponašanja od svog oca, koji je bio baptistički svečtenik. Tako sam odlučila da odem u Burmu zbog sopstvenih namera, i dalje ne znajući ukoliko odem tamo, šta će se desiti ukoliko napišem knjigu -- i da ću sa time morati da se suočim naknadno, kada dođe vreme.

Svi smo mi zabrinuti zbog stvari koje vidimo u svetu i kojih smo svesni. Dođemo do tačke kada pitamo šta mi, kao pojedinci, radimo. Ne možemo svi otići u Afriku, ili raditi u bolnicama, ali šta da radimo ako imamo tu moralnu odgovornost, to osećanje? Takođe, jedna od najvažnijih stvari sa kojom smo suočeni i o kojoj smo danas pričali jeste genocid. To otvara sledeće pitanje, kada pogledam sve ono što je moralno dvosmisleno i neprijatno i razmislim kakve bi moje namere trebalo da budu, shvatam da to ima koren u pitanju identiteta koje sam imala kao dete -- i zašto sam ovde, i koja je svrha života, i gde je moje mesto u svemiru.

Čini se tako očiglednim, a zapravo nije. Svi mi mrzimo moralne nedoumice na neki način, a ipak, one su apsolutno neophodne. U pisanju, to je ono od čega ja počinjem. Nekada se čini da mi pomaže kosmos. Moja majka bi rekla da je to bio duh moje bake još od prve knjige, jer se činilo da znam stvari koje u to vreme nije trebalo da znam. Umesto da napišem kako je baka umrla slučajno, predozirana opijumom dok se ludo zabavljala, ja sam u priči napisala da se žena ubila i to je ono što se stvarno desilo. I moja majka je smatrala da je ta informacija nužno potekla od moje bake.

Postoje i stvari, prilično nobične, koje mi daju informacije i pomažu u pisanju knjiga. U ovom slučaju, pisala sam priču koja je u sebi imala jedan detalj, istorijski period, određenu lokaciju. I bilo mi je potrebno da saznam nešto što bi se istorijski poklapalo sa tim. I uzela sam jednu knjigu, i -- prva strana koju sam okrenula bila je baš o toj lokaciji i periodu. Trebao mi je lik iz ustanka u Taipingu, koji se dogodio u oblasti blizu Guilina, lik koji je mislio da je Božiji sin.

Pitate se da li su ovakve stvari slučajnost? Pa, šta je nasumičnost? Šta je slučajnost? Šta je sreća? Šta su sve te stvari koje dobijamo iz kosmosa, a koje ne možemo da objasnimo? To je, takođe, deo priče. Postoje stvari o kojima stalno razmišljam. Naročito kada se lepe stvari dese, a posebno kada se ružne stvari dese. Ali mislim da svakako postoji slučajnost i želim znati koji su to elementi, kako bih mogla da im zahvalim, ali i da ih pronađem tokom života. Jer, smatram da kada sam ih svesna, onda se češče dešavaju.

Još jedan slučajni susret desio se kada sam otišla na jedno mesto -- bila sam sa prijateljima i odvezli smo se, nasumično, na neko mesto i završili na nekoj lokaciji koja nije turistička, u prelepom, starom selu. Prešli smo tri doline iza njega, i na trećoj je bilo nečeg misterioznog i zloslutnog, osetila sam neugodnost. I znala sam da to mora biti mesto radnje u mojoj knjizi. Jedna od scena o kojoj sam pisala odigrala se u toj trećoj dolini. Iz nekog razloga pisala sam o kamenim formacijama koje je pravio čovek. Nisam znala tačno zbog čega, ali slika je bila tako živopisna. Zapela sam i prijateljica me je pitala da li bih prošetala njene pse, na šta sam pristala. Oko 45 minuta kasnije, šetajući plažom, naišla sam na ovo. To je bio čovek, Kinez, koji je slagao ove stvari, bez lepka, bez ičega. Pitala sam ga kako je moguće napraviti to. A on je rekao da kao i za sve u životu, postoji tačka ravnoteže. I upravo to je bila suština moje priče u tom trenutku. Imala sam toliko primera -- imam toliko takvih primera kada pišem priču i ne mogu to da objasnim. Da li imam filter za ovakve snažne slučajnosti dok pišem o tim stvarima? Ili je u pitanju slučajna sreća koju ne mogu da objasnim, kao kosmološka konstanta?

Još jedna stvar o kojoj razmišljam su nesreće. Kao što sam rekla, moja majka nije verovala u nasumičnost. Koja je priroda nesreća? I kako odrediti odgovornost i uzroke, van suda? Imala sam priliku da to vidim lično, kada sam bila u prelepom selu Dong, u Guidžou, najsiromašnijoj oblasti u Kini. I videla sam jedno divno mesto. Znala sam da želim da se vratim. I imala sam priliku da to uradim kada su me iz Nacionalne geografije pitali da li hoću da napišem nešto o Kini. Rekla sam da hoću, o Singing manjini. Oni su se složili, ali od prethodnog puta kada sam tamo bila desila se strašna nesreća. Jedan starac je zaspao i njegov pokrivač je upao u vatru koja ga je grejala. Šezdeset domova je uništeno, a 40 oštećeno. Odgovornost je bila na toj porodici. Starčevi sinovi su prognani i žive u štali udaljenoj 3 km. Naravno, kao zapadnjaci, mi kažemo: "Pa, to je bila nesreća. To nije fer. Kriv je otac, a ne sin."

I kada pišem priču, moram da se otarasim takvih verovanja. Potrebno je vreme, ali moram da ih odbacim i jednostavno budem tamo. I bila sam tamo triput, uvek u različito godišnje doba. I počela sam da osećam nešto drugačije u vezi sa istorijom i onim što se dešavalo pre, kao i životom u veoma siromašnom selu i onime što neko smatra svojom radošću, ritualima, tradicijom, vezama sa drugim porodicama. I uvidela sam da postoji pravda u toj odgovornosti. Saznala sam i o obredu koji imaju, obredu koji nisu koristili 29 godina. Služio je da pošalje neke ljude -- majstor Feng Šuia je poslao neke ljude u podzemlje na avetinjskim konjima. Vi i ja, kao zapadnjaci bismo rekli da je to sujeverje. Ali nakon nekog vremena provedenog tamo i neverovatnih stvari koje su se desile, zapitate se čija verovanja važe u svetu i koja određuju kako se stvari dešavaju.

I tako sam ostala sa njima, i što sam više pisala tu priču, to sam se više priklanjala tim verovanjima, i mislim da je bitno za mene -- da preuzimam verovanja, jer tako priča postaje stvarna i tu ću naći odgovore na pitanja koja imam u životu. Godine prolaze, naravno, i pisanje je dugotrajan proces, što pokušavam da objasnim i vama na TED konferenciji. Knjiga dođe i prođe. Kada je gotova, to više nije moja knjiga. Ona je u rukama čitalaca i svako je drugačije tumači. Ali, ja se vratim na pitanje kako stvaram nešto ni iz čega. I kako stvorim sopstveni život?

Mislim da to činim preispitivanjem i ubeđivanjem sebe u to da nema apsolutnih istina. Verujem u pojedinosti, pojedinosti priče; u prošlost, pojedinosti prošlosti, i ono što se u tom trenutku dešava u priči. Takođe verujem da ću razmišljajući o stvarima, o sreći, sudbini, slučajnosti i nesrećama, Božijoj volji i sinhroniji misterioznih sila, doći do neke ideje o tome kako stvaramo. Moram da razmišljam o svojoj ulozi. Gde sam u kosmosu i da li sam ovakva po nečijem planu ili sam sama do toga došla? I do toga mogu doći kroz maštu i postajući ono što je izmišljeno, u stvarnom, odnosno imaginarnom svetu. I tako nalazim deliće istine, ne apsolutnu istinu, ne celu istinu. I oni moraju biti u svim mogućnostima, uključujući i one koje ranije nisam razmatrala.

Dakle, nema potpunih odgovora. Ili, ukoliko postoji odgovor, on služi da nas podseti da postoji nesigurnost u svemu, i to je dobro. Jer tada ću otkriti nešto novo. I ukoliko ima delimičnog odgovora, potpuniji odgovora je, po mom mičljenju, da jednostavno maštate. Maštanjem stavljam sebe u priču, dok se potpuno ne stopim sa pričom koju stvaram.

I tako sam otkrila da ukoliko osećam ono što je u priči -- u jednoj priči -- onda se približavam, saznanju o tome šta je saosećanje, osećanju saosećanja. Sve vezano za pitanje kako se stvari dešavaju ima veze sa tim osećanjem. Moram postati priča da bih to razumela. Došli smo do kraja govora, i ja ću otkriti šta je u torbi, a to je muza, i upravo one stvari koje menjaju naš život, one koje su divne i koje ostaju sa nama. Evo je. Hvala vam puno! (Aplauz)