Ejmos Vinter (Amos Winter): Jeftina terenska invalidska kolica

Živeti sa invaliditetom nije lako bilo gde u svetu, ali ako živite u zemlji poput SAD, postoje određene pogodnosti koje čine život lakšim. Tako u zgradi možete ići liftom. Ako prelazite ulicu imate isečene delove u trotoaru. A ako morate da pređete neku udaljenost koju ne možete preći uz pomoć sopstvene snage, tu su prilagođena vozila. Ako ne možete da priuštite tako nešto, tu je prilagođeni javni prevoz.

Ali u zemljama u razvoju, stvari su dosta drugačije. Postoji 40 miliona ljudi kojima su potrebna invalidska kolica ali ih nemaju i većina ovih ljudi živi u ruralnim sredinama, gde su jedine veze sa društvom, zaposlenjem i obrazovanjem, dostupne putovanjem preko dugih relacija na teškom terenu i to često sopstvenom snagom. A sprave koje su obično dostupne ovim ljudima nisu napravljene za takav kontekst, često se kvare, i teško popravljaju.

Počeo sam da posmatram invalidska kolica u zemljama u razvoju 2005 kada sam proveo leto u Tanzaniji, vršeći procenu stanja tehnologije, i pričao sam sa korisnicima i proizvođačima invalidskih kolica, grupama invalida i ono što se istaklo je to da nije postojala nijedna sprava koja je smišljena za ruralne predele i koja bi mogla ići brzo i efikasno na više vrsta terena. Pošto sam inženjer mašinstva, i kako sam na MIT univerzitetu imao puno resursa na raspolaganju, pomislio sam kako bih mogao da probam da učinim nešto povodom toga.

Kada pričamo o pokrivanju velikih razdaljina na teškom terenu, odmah sam se setio brdskog (mauntin) bicikla koji je dobar u ovome jer ima zupčanik s brzinama, tako da možete prebaciti u manji stepen prenosa ako morate ići uzbrdo ili proći kroz blato ili pesak i dobijate dosta obrtne sile na maloj brzini. A ako želite da idete brže, recimo na trotoaru, možete prebaciti u veći stepen prenosa i dobijate manje obrtne sile, ali veću brzinu. Dakle logičan napredak ovde bio bi napraviti invalidska kolica sa delovima brdskog bicikla, što je mnogo ljudi i učinilo. Ali ovo su dva proizvoda koja se mogu kupiti u SAD i koje bi bilo teško prebaciti u zemlje u razvoju jer su veoma, veoma skupi. Kontekst o kome pričam je takav da morate da imate proizvod koji košta manje od 200 dolara. I ovaj savršeni proizvod bi takođe mogao da prelazi oko pet kilometara dnevno kako biste stigli na posao, u školu, i da to sve uradite na puno različitih vrsta terena. Ali kada dođete kući ili kada želite da uđete u zgradu na poslu, taj proizvod bi morao biti dovoljno mali i okretan da se koristi i unutra. Štaviše, ako biste želeli da taj proizvod dugo traje u ruralnim sredinama, morao bi se moći popraviti koristeći dostupne alate, materijale i znanje iz tih konteksta. Tako da je prava srž ovog problema, kako napraviti jednostavan uređaj koji vam daje velike mehaničke prednosti? Kako napraviti brdski bicikl za ruke, koji nema cenu i kompleksnost brdskog bicikla?

Kako je obično slučaj sa jednostavnim rešenjima, odgovor vam je često ispred nosa, a za nas je taj odgovor bio - poluga. Stalno koristimo poluge, za alate, kvake na vratima, delove bicikla. I taj trenutak inspiracije, ključni trenutak izuma, desio se dok sam sedeo sa sveskom za nacrte u rukama i počeo da razmišljam o tome kako neko grabi polugu i ako uhvate kraj poluge, dobiće efektno dužu polugu i proizvešće dosta obrtne sile prilikom guranja napred i nazad, i efektivno će dobiti niži stepen prenosa. A kako klize prema dnu poluge, mogu da guraju sa manjom efektivnom dužinom poluge, ali bi sa svakim pokretom gurali pod većim uglom, što bi dalo veću brzinu okretanja i efektivno veći stepen prenosa. Ono što je uzbudljivo u vezi sa ovim sistemom je to da je mehanički veoma jednostavan i može se napraviti koristeći tehnologiju koja nam je dostupna već stotinama godina. Sada možete videti ovo u praksi, ovo su polužna slobodna invalidska kolica, sa kojima nakon par godina razvoja, idemo u proizvodnju, a ovo je je stalni korisnik kolica - on živi u Gvatemali i paralizovan je, i vidite da može da pređe poprilično nezgodan teren. Još jednom, ključna inovacija ove tehnologije je to da kada želi da ide brzo, on samo zgrabi poluge blizu osovine i svakim pokretom prolazi kroz veliki ugao i kako napor postaje veći, samo diže ruke uz poluge, stvara veću obrtnu silu i na svojim mišićima se izvlači iz nevolja teškog terena.

Važno je napomenuti da je ovde čovek kompleksna mašina u celom sistemu. Čovek je taj koji prebacuje dlanove sa jednog na drugi kraj poluge, tako da sam mehanizam može biti veoma jednostavan. I sastoji se od delova bicikla koji se mogu naći bilo gde u svetu. Jer su ti delovi bicikla lako dostupni i izuzetno jeftini. Prave ih na milijarde u Kini i Indiji, i možemo ih dopremiti bilo gde u svetu, napraviti invalidska kolica bilo gde, i što je najbitnije popraviti ih, čak i u selu sa lokalnim majstorom za bicikle koji ima tamošnji alat, znanje i delove. Kada želite da koristite naša kolica unutra, sve što treba da uradite je da izvadite poluge iz pogona, i odložite ih u ram i pretvaraju se u obična kolica, koja možete da koristite isto kao i sva ostala. Napravili smo ih iste veličine kao i ostala invalidska kolica, tako da su dovoljno uska da prođu kroz standardna vrata, dovoljno niska da stanu pod sto, i dovoljno mala i pokretna da stanu u kupatilo, a ovo je bitno kako bi se korisnik mogao približiti toaletu, i kako bi se mogao prebaciti, kao što bi uradio i sa normalnim kolicima.

Postoje tri važne stvari koje bih želeo da naglasim i za koje mislim da su pun pogodak na ovom projektu. Prvo je to da ovaj proizvod dobro funkcioniše jer smo uspeli da efikasno spojimo rigoroznu nauku mašinstva i analizu sa dizajnom usredsređenim na korisnika fokusiranu na društvene, ekonomske i faktore korišćenja koji su bitni korisnicima invalidskih kolica u zemljama u razvoju. Ja sam akademik na MIT univerzitetu i inženjer mašinstva, tako da mogu da radim stvari poput sagledavanja terena na kom želite da putujete i otkrijem koliko će vam pružiti otpora. Mogu da izmešam delove koje imamo i otkrijem kakve zupčanike možemo koristiti i onda uzmem u obzir snagu i silu koju možete izvući iz gornjeg dela tela i analiziram koliko brzo biste mogli ići u ovim kolicima dok pomerate ruke gore i dole niz poluge.

Tako da sam kao neiskusan i uzbuđen student, sa svojim timom napravio prototip, i odneo ga u Tanzaniju, Keniju i Vijetnam u 2008. godini, i shvatio da je užasan jer nismo dobili dovoljno podataka od korisnika. Pošto smo ga testirali sa korisnicima invalidskih kolica, kao i sa proizvođačima, od njih smo dobili povratne informacije, koje opisuju ne samo njihove probleme, već i njihova rešenja. Zajedno smo se vratili na projektovanje i smislili novi dizajn, sa kojim smo se vratili u istočnu Afriku 2009. Ovaj dizajn je funkcionisao bolje od normalnih invalidskih kolica na teškom terenu, ali još uvek nije dobro funkcionisao unutra jer je bio prevelik. Bio je težak i nepokretljiv, tako da smo se ponovo vratili na projektovanje sa tim povratnim informacijama. Smislili smo novi dizajn proizvoda, lakši za 9 kilograma, uzak kao normalna invalidska kolica i testirali ga na terenu u Gvatemali. To je toliko unapredilo proizvod da se on sada i izrađuje.

Pošto smo takođe i naučnici, uspeli smo da izmerimo prednosti naših kolica u performansama, a ovde su neki snimci naše probe iz Gvatemale gde smo kolica testirali na seoskom terenu, a testirali smo i biomehanički učinak ljudi, njihov utrošak kiseonika, brzinu kretanja, snagu koju su koristili, sa njihovim redovnim invalidskim kolicima i sa našim. Otkrili smo da su naša polužna slobodna invalidska kolica oko 80% brža na ovim terenima od normalnih kolica. Takođe su oko 40% efikasnija od normalnih kolica, i zbog mehaničke prednosti koju pružaju poluge, možete proizvesti 50% više obrtne sile i zaista se spostvenim mišićima kretati kroz veoma težak teren.

Druga lekcija koju smo naučili je to da su ograničenja na ovom dizajnu zaista pogurala inovativnost. Morali smo da imamo tako nizak cenovni rang, jer smo želeli da napravimo spravu koja bi mogla da ide na puno različitih vrsta terena ali još uvek da bude upotrebljiva unutra i da bude jednostavna za popravku. Na kraju smo dobili fundamentalno nov proizvod, proizvod koji predstavlja inovaciju na prostoru koji se nije menjao u poslednjih sto godina. I sve ove vrednosti nisu dobre samo u zemljama u razvoju. Zašto ne i u zemljama poput SAD? Tako da smo se udružili sa kompanijom Continuum, lokalnom kompanijom za dizajn proizvoda, iz Bostona, kako bi smo napravili naprednu verziju za razvijene zemlje, koju ćemo verovatno prodavati prvenstveno u SAD i Evropi, ali onim kupcima sa većom platežnom moći.

Konačno, voleo bih da kažem da je ovaj projekat dobro funkcionisao jer smo umešali sve interesne grupe koje su bitne za ovaj projekat i koje je važno uzeti u obzir kada se tehnologija vodi od začetka ideje kroz inovaciju, potvrđivanje, komercijalizaciju i diseminaciju, a taj ciklus mora da počne i da se završi sa krajnjim korisnicima. Ovo su ljudi koji definišu zahteve tehnologije, i ovi ljudi moraju da daju zeleno svetlo na kraju, i kažu: "Da, ovo zaista radi. Zadovoljava naše potrebe." Tako da ljudi poput mene u akademskom svetu mogu da urade stvari poput uvođenja novina, analiziranja i testiranja, stvaranja podataka i pravljenja prototipa, ali kako dovesti te prototipe do komercijalizacije? Tako da su nam potrebne kompanije poput Continuuma koje mogu da rade na komercijalizaciji i pokrenuli smo čitavu NVO da dovedemo naša kolica na tržište - Globalne tehnologije inovacija u istraživanju - i onda smo se takođe udružili sa velikim indijskim proizvođačem, Pinnacle Industries, koji će proizvoditi 500 invalidskih kolica mesečno i prva tura od 200 komada biće napravljena sledećeg meseca, i isporučena u Indiju. I konačno kako bi ovo dobilo veće razmere, udružili smo se sa najvećom organizacijom invalida na svetu, Jaipur Foot.

Ono što je moćno u vezi sa ovim modelom je to kada spojite sve ove interesne grupe koje predstavljaju karike u lancu od početka ideje sve do realizacije na terenu, tada se dešava magija. Tada možete uzeti momka poput mene, akademika i analizirati, testirati i stvoriti novu tehnologiju i brojčano utvrditi koliko su bolje performanse. Možete je povezati sa interesnim grupama poput proizvođača i pričati sa njima licem u lice i i uvećati njihovo lokalno znanje o praksi u proizvodnji, kao i o njihovim klijentima i spojiti to znanje sa našim znanjem o mašinstvu kako bi stvorili nešto veće od onog što bi bilo ko od nas stvorio pojedinačno. I onda, isto tako, možete da uključite i krajnjeg korisnika u proces dizajniranja, i ne samo da ga pitate šta mu je potrebno, nego i kako on misli da se to može postići.

Ovo je slikano u Indiji tokom našeg poslednjeg testiranja na terenu, gde smo imali stopu prihvatanja od 90% među narodom koji je prihvatio naša polužna slobodna Invalidska kolica umesto njihovih običnih kolica. Na ovoj slici je Ašok, koji je imao povredu kičme nakon pada sa drveta i radio je kao krojač, ali kada se povredio nije mogao da se preveze kilometrima od kuće do svoje prodavnice u normalnim invalidskim kolicima. Put je bio previše težak. Ali dan nakon što je dobio naša kolica, uskočio je u njih, prešao taj kilometar, otvorio prodavnicu i uskoro dobio ugovor da pravi uniforme za škole. Počeo je da zarađuje i ponovo izdržava svoju porodicu. Ašok: Takođe ste me ohrabrili da radim. Jedan dan sam se odmarao kod kuće. Sledećeg dana sam otišao do moje prodavnice. Sada je sve ponovo vraćeno u normalu. Ejmos Vinter: I puno vam hvala što ste me primili večeras.

(Aplauz)