Amber Kejs: Svi smo mi kiborzi

Želela bih da vam kažem da ste svi vi ustvari kiborzi, ali ne kiborzi na koje vi mislite. Niste Robokap, niti Terminator, ali vi postajete kiborg svaki put kada pogledate u monitor od kompjutera ili koristite neke od vaših mobilnih telefona. Koja bi definicija kiborga bila dobra? Pa, po tradicionalnoj definiciji to je organizam "kojem su dodate egzogene komponente u cilju prilagođavanja novoj okolini." Ova definicija je iz 1960. iz članka o putovanju u svemir. Jer, ako razmislite o tome, svemir je jako čudan; ljudima tamo nije mesto. Ali ljudi su radoznali i vole da dodaju stvari svojim telima kako bi jednog dana mogli da odu na Alpe, a drugog postanu riba u moru.

Hajde da pogledamo ovaj pojam u tradicionalnoj antropologiji. Neko otputuje u drugu zemlju, kaže "Kako su fascinantni ovi ljudi, kako je zanimljivo njihovo oruđe, kako je čudna njihova kultura." I onda napišu članak o tome i moža ga poneki antropolog pročita, a mi pomislimo kako je to veoma egzotično. Zapravo, ono što se dešava je da smo iznenada otkrili novu vrstu. Ja, kao antropolog kiborga, iznenada sam rekla, "Opa. Sada smo odjednom postali novi oblik homo sapiensa. Pogledajte samo te fascinantne kulture. Pogledajte sve te zanimljive rituale vezane za tehnologiju koje svi svakodnevno rade. Svi klikću po stvarima i bulje u monitore."

Postoji razlog zbog čega ovo proučavam, umesto tradicionalne antropologije. A razlog je da je upotreba alata, na početku, hiljadama i hiljadama godina, bila fizička modifikacija bića. Pomogla nam je da unapredimo naša fizička bića, da brže idemo, da jače udaramo, ali i to je imalo svoju granicu. Međutim ono čega smo svedoci sada nije unapređenje našeg fizičkog bića, već unapređenje našeg mentalnog bića. I zbog toga možemo brže da putujemo i drugačije da komuniciramo. Druga stvar koja se dešava je da svi mi sa sobom stalno nosimo minijaturnu Meri Popins tehnologiju. U nju možemo da stavimo sve što poželimo bez da ikad postane teža a potom možemo bilo šta da izvadimo. Kako unutrašnjost kompjutera zapravo izgleda? Pa, ako je ištampate, izgleda kao tona materijala koju stalno nosite sa sobom. A ako izgubite te podatke, to znači da odjednom imate rupu u sećanju, da naprasno osećate kao da nešto nedostaje, samo što to ne možete da vidite, pa vas obuzme jako bizaran osećaj.

Druga stvar koja se događa je da vi posedujete svoju repliku. Svidelo vam se to ili ne, počinjete da se pojavljujete onlajn, i ljudi komuniciraju sa vašom replikom i kada vi niste prisutni. Tako da treba da vodite računa da vaša ulazna vrata ne ostavljate otvorena, što je u osnovi zid vašeg Fejsbuka, da ljudi ne bi pisali po njemu u sred noći -- što je u velikoj meri slično. A onda odjednom moramo da počnemo da vodimo računa o svojoj replici. U digitalnnom životu morate da se predstavite na sličan način kao što biste to uradili u analognom životu. Tako, na isti način kao što se budite, tuširate i oblačite, morate da naučite to sve da radite za digitalnog sebe. I problem je što mnogo ljudi sada, posebno adolescenti, moraju da prolaze kroz dve adolescencije. Moraju da prođu kroz primarnu adolescenciju, to je već dovoljno čudno, a onda prolaze i kroz adolescenciju svoje replike. A to je još čudnije jer postoji prava istorija svega kroz šta su prošli onlajn. I svako ko kao novajlija ulazi u svet tehnologije je adolescent onlajn upravo sada. Jako je to čudno, i veoma im je teško da rade te stvari.

Kada sam bila mala, tata bi me uveče stavio u svoje krilo i rekao, "Sada ću te naučiti nešto o vremenu i prostoru u budućnosti." I ja sam rekla: "Sjajno." I jednog dana pitao me je: "Koja je najkraća razdaljina između dve tačke?" I ja sam odgovorila: "Pa, to je prava linija. To si mi rekao juče." Pomislila sam kako sam to pametno rekla. Reče: "Ne, ne, ne. Evo boljeg načina." Uzeo je list papira, nacrtao tačku A na jednoj i tačku B na drugoj strani i savio napola tako da se A i B dodiruju. Rekao je: "To je najkraća razdaljina između dve tačke." A ja sam rekla: "Tata, tata, tata kako si to uradio?" Rekao je: "Pa, samo saviješ vreme i prostor, za to je potrebno jako puno energije, tako se to radi." A ja sam rekla: "Hoću ja to da uradim." A on reče "U redu." I tako, kada sam narednih 10 ili 20 godina odlazila da spavam noću bih razmišljala "Želim da budem prva osoba koja će napraviti crvotočinu, da bi stvari imale veće ubrzanje. I želim da napravim vremeplov." Uvek bih slala poruke budućoj sebi koristeći magnetofone.

Ali onda, kada sam otišla na koledž shvatila sam da se tehnologija ne prihvata samo zato što funkcioniše; prihvata se zato što je ljudi koriste i zato što je namenjena ljudima. Tako sam počela da studiram antropologiju. Kada sam pisala svoju disertaciju o mobilnim telefonima, shvatila sam da svi zapravo nose crvotočine u svojim džepovima. Nisu se fizički transportovali, ali su se mentalno transportovali. Kliknuli bi na dugme, i bili bi momentalno povezani kao tačka A sa tačkom B. I pomislila sam: "Opa. Pronašla sam je. To je sjajno."

Vremenom, vreme i prostor su se zbog ovog kompresovali. Možete stajati na jednom kraju sveta, šaputati nešto, a da vas čuju na drugom. Jedna od ostalih ideja koje se javljaju je da imate različite vrste vremena na svakom pojedinačnom uređaju koji koristite. Svaka pojedinačno otvorena stranica u internet pretraživaču predstavlja različitu vrstu vremena. Upravo zbog toga, počinjete da tragate za svojim eksternim sećanjima -- gde ste ih posejali? Sada smo mi svi paleontolozi koji tragaju za stvarima koje su izgubili u svojim eksternim mozgovima koje nosimo sa sobom u džepovima. A to izaziva neku vrstu arhitekture panike. O ne, gde je sad ovo? Svi smo mi "Ja volim Lusi" na velikoj pokretnoj traci sa informacijama, i ne možemo da idemo u korak.

Tada se dešava da, kada sve to izmestimo u društveni prostor svede se na naše neprestano proveravanje telefona. Pa imamo nešto što se zove bliskost okruženja. To ne znači da smo uvek povezani sa svima, već da se u bilo kom trenutku možemo povezati s kim god poželimo. A ako biste mogli da svakog prebacite u vaš mobilni telefon, bilo bi prenatrpano. To su oni ljudi s kojima možete momentalno da stupite u kontakt, generalno -- to su svi ti ljudi, svi vaši prijatelji i članovi porodice sa kojima se možete povezati.

Tu se uz to javljaju i psihološke posledice. Jedna koja me veoma brine je da ljudi više ne ostavljaju sebi vremena za razmišljanje i da ne usporavaju niti prestaju da budu okruženi svim tim ljudima u sobi koji pokušavaju da se nadmeću za pažnju na vremenski simultanim interfejsovima, palenteologiji i arhitekturi panike. Nije da oni samo sede tamo. Jer ustvari, kad nemate nikakvu spoljašnju ulaznu informaciju, tada je vreme stvaranja sebe, kada možete nešto dugoročno da isplanirate, kada možete da pokušate da shvatite ko ste vi zapravo. A onda, kada ste to uradili, možete da smislite kako svoju repliku da predstavite na legitiman način, umesto da samo rešavate sve onda kada se pojavi -- pa bude, jao, moram da uradim ovo i moram da uradim ono. Zato je ovo jako važno. Veoma me brine to što se, posebno deca danas, neće baviti ovim stvarnim vremenom, što imaju instant kulturu na dugme, i što sve njima dolazi i što postaju jako uzbuđeni oko toga i veoma zavisni.

Ako razmislite o tome, svet isto tako nije stao. Ima svoje spoljne protetske uređaje, i ti uređaji nam pomažu da komuniciramo i sarađujemo jedni s drugima. Ali kad to zapravo vizualizujete, sve veze koje pravimo upravo sada -- ovo je slika koja prikazuje preslikan Internet -- ne izgleda tehološki; ustvari izgleda veoma organski. Ovo je prvi put u celokupnoj istoriji čovečanstva da se povezujemo na ovaj način. I nije da mašine preuzimaju kontrolu; već nam pomažu da budemo ljudskiji, pomažu da se povežemo jedni sa drugima.

Najuspešnija tehnologija sklanja se s puta i pomaže nam da živimo naše živote. I stvarno, svede se na to da smo ljudskiji od tehnologije, jer sve vreme ko-kreiramo jedno drugo. I ovo je važna stvar koju želim da proučavam: da su stvari divne, da je sve to još uvek ljudska povezanost; samo što je povezana na drugačiji način. Mi samo unapređujemo našu ljudskost i našu sposobnost da se međusobno povežemo, bez obzira na geografiju. Eto zato proučavam antropologiju kiborga.

Hvala vam.

(aplauz)