Aleks Stefen (Alex Steffen): Deljiva budućnost gradova

Klimatske promene već predstavljaju značajnu temu koja postaje sve ozbiljnija zato što počinjemo da shvatamo da moramo činiti više nego što sada radimo. Mi shvatamo, zapravo, da bi oni među nama, koji žive u razvijenom svetu trebali nastojati da eliminišu naše emisije štetnih gasova. O tome se, blago rečeno, trenutno ne raspravlja. I pomalo deluje zaprepašćujuće kada pogledamo današnju realnost i veličinu problema sa kojim se susrećemo. I kada imamo zaprepašćujuće probleme pred nama, obično tragamo za jednostavnim odgovorima. Mislim da smo to uradili i sa klimatskim promenama. Tražimo odakle dolaze emisije gasova -- a oni potiču iz naših izduvnih cevi, dimnjaka i tako dalje, tada mi kažemo, u redu, problem je što emisije dolaze iz fosilnih goriva koja sagorevamo, stoga, odgovor mora biti u zameni tih fosilnih goriva čistim izvorima energije. I dok mi, naravno, imamo potrebu za čistom energijom, naglasio bih da je moguće kako se, bavljenjem klimatskim promenama kao problemom stvaranja čiste energije, zapravo udaljavamo od rešenja.

Razlog tome je činjenica da mi živimo na planeti koja se ubrzano urbanizuje. Ovo ne bi trebalo biti novost za bilo koga od nas. Međutim, ponekad je teško zapamtiti razmere te urbanizacije. Do polovine ovog veka, imaćemo oko osam milijardi ljudi -- možda i više -- koji će živeti u gradovima ili na dan putovanja od nekog grada. Bićemo izričito urbana vrsta. U cilju obezbeđivanja vrste energije koja je potrebna da osam milijardi ljudi živi u gradovima koji bar donekle nalikuju gradovima u kakvima danas živimo mi na severnoj hemisferi, morali bismo proizvesti zapanjujuću količinu energije. Moguće je da nismo čak ni u mogućnosti da proizvedemo toliko čiste energije. Pa ako već ozbiljno govorimo o bavljenju klimatskim promenama na planeti koja se urbanizuje, rešenje moramo potražiti na drugom mestu.

Rešenje, zapravo, može biti bliže nego što mislimo, jer svi oni gradovi koje gradimo su naše prilike. Svaki grad u velikoj meri određuje količinu energije koju koriste njegovi stanovnici. Mi volimo da razmišljamo o potrošnji energije kao da je to stvar ponašanja -- ja odlučujem da upalim ovaj prekidač za svetlo -- ali u stvari, ogromna količina naše potrošnje energije je predodređena vrstom zajednica i gradova u kojima živimo. Neću vam pokazati mnogo grafikona, ali ako mogu za trenutak da se fokusiram na ovaj, on nam stvarno govori mnogo o tome šta treba da znamo -- a to je, jednostavno, da ako, na primer, uzmemo u obzir prevoz, glavnu kategoriju u emisiji štetnih gasova, postoji direktna zavisnost između gustine u gradovima i količine izduvnih gasova koju njegovi stanovnici ispuštaju u atmosferu. Korelacija, naravno, kaže da gušća mesta teže da imaju niže emisije -- što i nije zapravo teško shvatiti, ako razmislite o tome.

U osnovi, mi u našim životima menjamo pristup stvarima koje želimo. Uskočimo u svoje automobile i vozimo se od jednog mesta do drugog. Time koristimo mobilnost da bi dobili pristup koji nam je potreban. Ali kada živimo u gušćoj zajednici odjednom shvatamo, naravno, da potrebne stvari su zapravo blizu. A budući da je najodrživiji put onaj na koji iz početka ne moramo ni krenuti, odjednom naši životi istog trenutka postaju održivi. Moguće je, naravno, povećati gustinu zajednica oko nas.

Neka mesta ovo izvode svojim novim eko područjima, razvijajući celokupna nova održiva susedstva, što je lep posao ako ga možete postići, ali većinu vremena, ono o čemu govorimo je, u stvari, prekrajanje urbanog materijala koji već imamo. Govorimo o stvarima kao što je unutrašnji razvoj: iznenadne male promene na mestima gde se nalaze zgrade, mestima gde se razvijamo. Urbana obnova: stvaranje različitih vrsta prostora i namena iz mesta koja se već tamo nalaze. Sve više, shvatamo da nema potrebe za zgušnjavanjem celog grada. Umesto toga potrebna nam je prosečna gustina koja se podiže do nivoa na kome ne vozimo toliko i tako dalje. A to može biti postignuto podizanjem gustine na određenim mestima. Možete to uporediti sa šatorskim šipkama koje zapravo podižu gustinu čitavog grada.

Otkrili smo da kada uradimo to, možemo, imati nekoliko mesta koja su stvarno gusto naseljena u okviru šireg tkiva mesta koja su verovatno nešto udobnija i postižu iste rezultate. Možemo naći da postoje mesta koja su veoma gusta, a njeni stanovnici ne odustaju od automobila, ali realnost je da, sve u svemu, ono što dobijemo kada imamo mnoštvo ljudi u pravim uslovima je efekat praga, gde ljudi prosto prestaju toliko voziti, a sve više i više ljudi, ako su okruženi mestima zbog kojih se osećaju kao kod kuće, i u potpunosti odustaje od vožnje. A to je velika, velika ušteda energije, jer ono što dolazi iz izduvnih cevi je stvarno samo početak priče o izduvnim gasovima iz automobila. Imamo proizvodnju automobila, odlaganje automobilskog otpada, sve do parkinga i auto-puteva i tako dalje. Kada uspete da se rešite svega, zbog toga što neko ne koristi ni jedno od navedenog, tada otkrijete da zapravo možete smanjiti emisije izduvnih gasova čak za 90 procenata.

Ljudi ovo prihvataju. Svugde na svetu, vidimo sve više i više ljudi koji prihvataju hodanje kao način života. Ljudi govore da se radi o prelasku sa ideje o kući iz snova na susedstvo iz snova. A kada tome dodate sveprisutnu komunikaciju koju počinjemo da uviđamo, ono što prvo dobijete, je zapravo, još veći pristup raširen u prostoru. Pristup prevozu deo je toga. Ovo je "Mapnificent" mapa koja mi, u ovom slučaju, pokazuje koliko daleko mogu odmaći od svoje kuće za 30 minuta koristeći javni prevoz. Drugi deo se odnosi na pešačenje. Još nije usavršeno. Ovo su Guglove mape pešačenja. Pitao sam kako do Ridžveja, i rekao mi je da idem preko Gernsija. Ipak me je upozorio da ova ruta možda ipak nema trotoare i pešačke staze. (Smeh) Ali tehnologije napreduju, i počinjemo da zajednički pravimo ovakvu navigaciju. Kao što smo upravo čuli ranije, naravno, da takođe učimo kako da postavimo informacije na neme predmete. Stvari koje u sebi nemaju nikakve žice, učimo kako uključiti u ove sisteme obeležavanja i navigacije.

Deo koji otkrivamo pomoću toga je onaj za koji smo mislili da je glavna tačka proizvodnje i potrošnje, kojom se dobija većina stvari, i koja zapravo nije najbolji način života u gustim okruženjima Otkrili smo da je ono što želimo pristup kapacitetima stvari. Moj omiljeni primer je bušilica. Ko ovde poseduje kućnu električnu bušilicu? U redu, i ja takođe. Prosečna kućna bušilica se koristi negde između 6 i 20 minuta u celom svom radnom veku, zavisno od toga koga pitate. I tako mi kupujemo ove bušilice koje imaju potencijalni kapacitet od više hiljada sati bušenja, upotrebimo ih koji put za bušenje rupe u zidu i pustimo ih da stoje. Naši gradovi, rekao bih, su gomila ovih suvišnih kapaciteta. I dok mi pokušavamo da shvatimo nove načine da koristimo te kapacitete -- kao što je kuvanje ili pravljenje ledenih skulptura ili čak i mafijaško ubistvo -- ono što ćemo verovatno otkriti je, u stvari, da pretvaranje ovih proizvoda u usluge kojima imamo pristup kada to želimo, je znatno pametnija stvar.

Zapravo se čak i prostor pretvara u uslugu. Nalazimo da ljudi mogu deliti isti prostor, raditi razne stvari sa praznim prostorom. Građevine se pretvaraju u skup usluga. Tako imamo nove projekte koji nam pomažu da uzmemo mehaničke stvari na koje smo trošili energiju -- kao što je grejanje, hlađenje itd -- i pretvorimo ih u stvari koje izbegavaju da nadalje troše energiju. Tako bismo zgrade osvetljavali dnevnom svetlošću. Hladili bismo ih strujanjem vazduha. Grejali sunčevom svetlošću. Zapravo, kada koristimo sve ove stvari, otkrivamo da, u nekim slučajevima, upotreba energije u nekim zgradama može opasti za čak 90 procenata. Što nas dovodi do još jednog efekta praga koji ja volim da nazovem odbacivanje peći, što je, prosto, ukoliko imate zgradu koja nema potrebe za grejanjem pomoću peći, unapred imate uštedu gomile novca. Zapravo postaje jeftinije graditi takve zgrade za razliku od alternativa.

Sada kada razmislimo o mogućnosti da umanjimo upotrebu proizvoda, prevoza, energije u zgradama, sve je to sjajno, ali i dalje ostavlja za sobom neke posledice. Ako zaista želimo da postanemo pravi održivi gradovi, moramo razmišljati nešto drugačije. Ovo je jedan način. Ovo je propaganda Vankuvera o tome kakav su oni zeleni grad. I zasigurno je mnogo ljudi shvatilo ozbiljno ideju da je održiv grad prekriven zelenilom. Imamo ovakve vizije. I ovakve. I ovakve.

Sve su ovo dobri projekti, ali su stvarno promašili suštinu, koja se ne odnosi na lišće iznad, već na sistem ispod. Skupljaju li, na primer, kišnicu da bismo mogli smanjiti upotrebu vode? Voda je energetski intenzivna. Da li, možda, podrazumevaju zelenu infranstrukturu, da bismo mogli uzeti kišnicu i vodu koja potiče iz naših domova kao i da je pročiste i filtriraju za navodnjavanje urbanog zelenila? Povezuju li nas ponovno sa ekosistemima oko nas tako što nas, na primer, povezuju sa rekama i omogućuju obnavljanje? Da li dozvoljavaju oprašivanje, puteve za oprašivače kako bi se pčele i leptiri mogli vratiti u naše gradove? Uzimaju li uopšte sam otpad od naše hrane, materijala i tako dalje, i da li ih vraćaju zemlji odvajajući ugljenik -- uzimajući ugljenik iz vazduha u procesu iskorišćavanja naših gradova?

Priznao bih vam da su sve te stvari ne samo moguće, nego se već sada rade, što je stvarno dobra stvar. Zbog toga što u ovom trenutku, naša ekonomija funkcioniše kako je Pol Hoken rekao, "kradući budućnost, prodajući je u sadašnjosti i nazivajući je BDP-om". I ako dodatnih osam milijardi ili sedam milijardi, ili čak šest milijardi ljudi, živi na planeti gde njihovi gradovi takođe kradu budućnost, vrlo brzo će nam ponestati te budućnosti. Ali ako budemo drugačije razmišljali, mislim da možemo imati gradove koji ne samo da imaju nultu emisiju, već imaju i neograničene mogućnosti.

Puno vam hvala

(Aplauz)