Adora Svitak: Šta odrasli mogu da nauče od dece

Sad, želela bih da počnem sa pitanjem: Kada su vas poslednji put nazvali detinjastim? Za decu kao što sam ja, biti nazivan detinjastim može biti česta pojava. Svaki put kad napravimo iracionalne zahteve, pokažemo neodgovorno ponašanje, ili neke druge znakove pripadanja normalnoj američkoj populaciji, zovu nas detinjastim, što mi zaista smeta. Na kraju krajeva, pogledajte ove događaje: Imperionalizam i kolonizacija, svetski ratovi, Džordž Buš. Zapitajte se: Ko je odgovoran? Odrasli.

Sad, šta su deca uradila? Pa, Ana Frank je dotakla milione svojim moćnim opisom Holokausta, Rubi Bridžes je pomogla da se okonča seregacija (razdvajanje ljudi na osnovu različitosti) u SAD i, najskorije, Čarli Simpson je pomogao da se sakupi 120.000 funti za Haiti na svom malom biciklu. Dakle, kao što možete videti, a dokazano ovim primerima, godine nemaju nikakve veze sa tim. Osobine na koje svet misli u reči "detinjasto" se toliko često viđaju u odraslima da treba ukinuti ovu starosno-diskriminišuću reč kada je u pitanju kritikovanje ponašanja povezanog sa neodgovornošću i iracionalnim razmišljanjem.

(Aplazu)

Hvala vam.

Sa druge strane, ko može reći da određene vrste iracionalnog ponašanja nisu upravo ono što je svetu potrebno? Možda ste nekad imali velike planove, ali se zaustavili, misleći: To je nemoguće ili to košta previše ili neću imati nikakve koristi od toga. U dobru i u zlu, mi deca nismo toliko sputana kada je u pitanju razmišljanje o tome zašto ne raditi stvari. Deca mogu biti puna inspirativnog duha i nade kao što je moja želja da niko ne bude gladan ili da je sve slobodno na utopijski način. Koliko vas još uvek ima takve snove i veruje da su oni ostvarivi? Ponekad je poznavanje istorije i prošlih neuspeha utopističkih ideja teret zato što znamo da kad bi sve bilo slobodno, zalihe hrane bi bile iscrpljene, a oskudica dovela do haosa. Sa druge strane, mi deca još uvek sanjamo o savršenstvu. I to je dobra stvar, jer da bi napravio bilo šta ustvari, prvo moraš da sanjaš o tome.

Na mnogo načina, naša hrabrost da zamislimo pomaže pomeranju granica mogućeg. Na primer, Muzej stakla u Takomi, Vašington, moja rodna država --- juhuuuu Vašington --- (Aplauz) ima program nazvan Deca dizajneri stakla, gde deca crtaju svoje ideje za umetnost u staklu. Sad, lokalni umetnici kažu da su dobili neke od najboljih ideja kroz ovaj program zato što deca ne misle o ograničenjima duvanja stakla u određene oblike. Ona smisle samo dobre ideje. Sad, kad mislite o staklu, možete pomisliti na šareni Čuhulijev dizajn ili možda na italijanske vaze ali deca izazivaju umetnike koji rade sa staklom da idu dalje od toga u carstvo zmija slomljenog srca i dečaka od slanine, koji kao što možete videti ima mesnu viziju. (Smeh)

Sad, naša nasleđena mudrost ne mora da bude interno znanje. Deca već mnogo toga uče od odraslih, i mi imamo mnogo toga da podelimo. Mislim da odrasli treba da počnu da uče od dece. Sad, većinu svojih govora držim pred obrazovanom masom, predavačima i učenicima, i volim tu analogiju. Ne treba da na čelu učionice bude samo predavač koji će govoriti učenicima da urade ovo ili ono. Učenici treba da uče svoje učitelje. Učenje između odraslih i dece treba da bude recipročno. Realnost je, na žalost, malčice drugačija, i mnogo je povezana sa poverenjem, ili nedostatkom poverenja.

Sad, ako ne veruješ nekome, onda im staviš zabranu, tačno? Ako sumnjam u sposobnost moje starije sestre da plati deset posto kamate koju sam postavila na njen poslednji zajam, ograničiću njenu sposobnost da uzme još novca od mene dok ne vrati ono što je uzela. (Smeh) Istinita priča, usput. E sad, odrasli izgleda imaju preventivan restriktivan stav prema deci od svih "ne radi ovo" "ne radi ono" u školskoj svesci, do restrikcija na upotrebu interneta u školi. Kako istorija pokazuje, režimi postaju tlačiteljski kada strahuju od gubitka kontrole. I, iako odrasli možda nisu baš na nivou totalitarnih režima deca se uopšte, ili jako malo, pitaju kada se kreiraju pravila kada zapravo stav treba da bude recipročan, što znači da odrasla populacija treba da nauči da uzme u obzir želje mlađe populacije.

Sad, ono što je gore od zabrane je što odrasli podcenjuju sposobnosti dece. Mi volimo izazove, ali kad su očekivanja niska verujte mi, potonemo u njih. Moji roditelji su imali sve samo ne niska očekivanja od mene i moje sestre. Okej, nisu od nas tražili da postanemo doktori advokati ili nešto tako, ali nam je moj otac čitao o Aristotelu i pionirima biološkog rata (knjiga) kada su druga deca slušala "Točkovi na autobusu idu u krug, u krug" Dobro, čule smo mi i to, ali su Pioniri biološkog rata mnogo gotivniji. (Smeh)

Volim da pišem od svoje četvrte godine, i kad mi je bilo šest moja mama mi je kupila moj lični lap-top opremljen Microsoft Word-om. Hvala ti Bil Gejts, i hvala ti mama. Napisala sam preko 300 kratkih priča na tom malom lap-topu, i želela da ih objavim. Umesto da me samo ismeju u toj jeresi deteta koje hoće da objavi radove, i odgovora da sačekam da budem starija, moji roditelji su bili puni podrške. Mnogi izdavači nisu bili toliko ohrabrujući. Jedan veliki dečiji izdavač je ironično odgovorio da oni ne rade sa decom. Dečiji izdavač ne radi sa decom? Ne znam, izgleda da se otuđujete od velikog klijenta ovde. (Smeh) Sad, jedan izdavač, Ekšn Publišing (Action Publishing), je bio voljan da napravi taj korak i veruje mi, i da sluša ono što sam imala da kažem. Objavili su moju prvu knjigu "Leteći prsti", -- vidite je ovde-- i od tada, čitana je u stotinama škola, i preporučilo ju je na hiljade predavača, i konačno, danas, govori vama.

Cenim vašu pažnju danas, jer da bi pokazali da vam je zaista stalo, slušate. Ali postoji problem sa tom ružičastom slikom na kojoj su deca toliko bolja od odraslih. Deca rastu da bi postala odrasli baš kao vi. (Smeh) Ili baš kao vi, zaista? Cilj nije pretvoriti decu u vašu viziju odraslih, već u bolje odrasle nego što ste vi bili, što može biti mali izazov posmatrajući vaše zasluge, ali način na koji se razvoj odvija je takav zbog novih generacija i nova područja rastu i razvijaju se da bi bila bolja nego prethodna. To je razlog zašto više nismo u Mračnom dobu. Bez obzira na vašu poziciju i mesto u životu imerativ je kreirati prilike za decu da bismo odrasli da vas oduvamo. (Smeh)

Odrasli, i prijatelji TEDovci treba da slušate i učite od dece da nam verujete i očekujete više od nas. Morate pozajmiti jedno uvo danas, jer smo mi vođe sutrašnjice, što znači da ćemo mi brinuti o vama kad budete stari i senilni. Ne, samo se šalim. Ne, stvarno, mi ćemo biti sledeća generacija onih koji će voditi svet napred. I u slučaju da ne mislite da vas se ovo tiče, setite se da je kloniranje moguće, i da podrazumeva ponovni prolazak kroz detinjstvo, a u tom slučaju, želećete da vas čuju kao što to želi moja generacija. Sad, svetu su potrebne prilike za nove vođe i nove ideje. Deci su potrebne prilike da vode i uspeju. Da li ste vi spremni da odmerite snage? Zato što svetski problemi ne treba da budu porodično nasleđe.

Hvala vam. (Aplauz) Hvala. Hvala.