Return to the talk Return to talk

Transcript

Select language

Translated by Jelena Jevtic
Reviewed by Ivana Korom

0:11 Koja je najstrašnija stvar koju ste ikada uradili? Ili drugim rečima, koja je najopasnija stvar koju ste ikada uradili? I zašto ste to uradili? Znam koja je najopasnija stvar koju sam ja uradio, jer NASA je sve lepo proračunala. Ako pogledamo prvih pet lansiranja šatlova, izgledi za katastrofičan ishod tokom prvih pet lansiranja šatlova, su bili jedan prema devet. Čak i kada sam prvi put leteo u šatlu, još 1995., broj leta 74, sada kada pogledamo unazad, izgledi su još uvek oko jedan prema 38 ili jedan u 35, jedan u 40. Ne baš sjajni izgledi, tako da je zaista zanimljiv dan kada se probudite u svemirskom centru Kenedi i znate da ćete istog dana putovati u svemir, jer vam je do kraja dana jasno: ili ćete veličanstveno, sa lakoćom plutati u svemiru ili ćete biti mrtvi. U svemirskom centru Kenedi ulazite u sobu za oblačenje, istu sobu gde su se naši heroji iz detinjstva pripremali, gde su se Nil Amstrong i Baz Oldrin priremali da bi prebacili Apolo raketu do meseca. Ograđen svojim odelom pod pritiskom, spustio sam se napolje, do kombija, koji je kretao do piste za lansiranje. U Astro kombiju - koji je kretao do piste za lansiranje, A kako zađete iza ugla svemirskog centra Kenedi, obično je pred svanuće, a u daljini, osvetljen ogromnim ksenonskim svetiljkama, je vaš svemirski brod - vozilo koje će vas odvesti sa planete. Posada sedi unutar Astro kombija, nečujno, skoro držeći se za ruke, gledajući ga kako postaje sve veći i veći. Liftom se penjemo i uvlačimo se, na rukama i kolenima u svemirski brod, jedan po jedan, i tako uspete da dopuzite do svoje stolice i bacite se u nju, na svoja leđa. Vratanca se zatvaraju i odjednom, ono što se činilo kao čitav život, i snivanja i poricanja, postaje stvarnost. Nešto o čemu sam sanjao, u stvari, što sam izabrao da radim još u devetoj godini sada će se iznenada, u samo nekoliko minuta, zaista i desiti. Na račun astronauta - šatl je veoma komplikovano vozilo najkomplikovanija letelica koja je ikada sagrađena. I mi astronauti imamo običaj da kažemo, nema tog problema, koji je toliko loš da ga ti ne možeš učiniti još gorim. (Smeh) I tako ste veoma svesni u kabini: razmišljate o svim stvarima koje ćete možda morati da radite, o svim prekidačima i otvorima kroz koje morate da prođete. Kako se vreme približava, uzbuđenje raste. A zatim, tri i po minuta pre lansiranja, velike zadnje mlaznice, veličine ckvenih zvona, ljuljaju se napred, nazad. Njihova masa je tolika da njiše celu letelicu, kao da je letelica ispod vas oživela, poput slona koji ustaje ili tome slično. I onda 30 sekundi pre lansiranja, letelica je potpuno oživela, spremna je za poletanje - APM je pokrenut, kompjuteri su na automatskom režimu. Vreme je da napustimo planetu. Petnaest sekundi pre poletanja, ovo se događa: (Video) Glas: 12, 11, 10, devet, osam, sedam, šest... (Spejs-šatl se priprema za poletanje) počinje, dva, jedan, paljenje motora, i poletanje svemirskog šatla Diskaveri, povratak u svemirsku stanicu, otvara put... (Spejs-šatl poleće)

4:09 Neverovatno je moćno biti ukrcan na jednoj od ovakvih stvari. Unutar ste nečega što je mnogo jače od vas samih. Trese vas toliko jako da ne možete da se koncentrišete na instrumente ispred vas. Kao da ste u čeljustima nekog ogromnog psa i da vas neka noga, po zadnjem delu kičme, gura ka svemiru, mahnito ubrazavajući gore, probijajući vam put kroz vazduh, i vi ste na veoma složenom mestu, sa punom pažnjom, posmatrate letelicu, prolazite kroz svaka vratanca sa sve većim osmehom na licu. Posle dva minuta, rakete sa čvrstim gorivom eksplodiraju i onda samo ostaju motori na tečno gorivo, vodonik i kiseonik, kao da ste u trkačkom automobilu sa nogom na gasu i ubrzavate kao nikada do sada. Postajete sve lakši i lakši, sile deluju na nas sve jače i jače, Osećaj kao da neko posipa cement po vama. Dok konačno, posle skoro osam minuta i 40 sekundi, konačno smo tačno na pravoj visini, pravoj brzini, i odgovarajućem pravcu, motori se isključuju. Mi smo u bestežinskom stanju. I živi smo.

5:17 To je neverovatno iskustvo. Ali zašto bismo rizikovali? Zašto biste uradili nešto toliko opasno?

5:26 U mom slučaju, odgovor je potpuno očigledan. Kao mali bio sam inspirisan ovim zanimanjem. Gledao sam prve ljude kako šetaju po mesecu i meni je to bilo jasno - želeo sam da sebe nekako pretvorim u to. Ali pravo pitanje je, kako se izboriti sa opasnostima i strahom koji proizlazi iz toga? Kako da se izborite sa strahom naspram opasnosti? Postavljeni cilj i razmišljanje o tome kuda me može odvesti, usmerili su me ka životu, u kome posmatram sve male detalje da bih omogućio da ovo postane stvarnost, da mogu da se pokrenem, odem i pomognem u gradnji svemirske stanice, gde ste ukrcani na mašini teškoj 455 tona, koja putuje oko planete brzinom od 5 milja u sekundi, osam kilometara u sekundi, oko 16 puta u toku dana, dok se unutra vrše eksperimenti koji nas uče od koje supstance je načinjen unverzum, i koja pokreće 200 eksperimenata unutar nje. Možda još važnije, dopušta nam, da svet vidimo na način koji je nemoguć u bilo kom drugom smislu, da možemo da pogledamo dole, i uživamo - da vilica može da vam ispadne, to bi se i desilo, u zanosnoj lepoti nebeskog tela koje se okreće, kao samohodna galerija fantastične, stalno promenljive lepote koja i jeste sama planeta. I možete videti, zbog brzine, izlazak i zalazak Sunca na svakih 45 minuta, tokom pola godine. Najveličanstveniji deo svega toga je ići u svemirsku šetnju. Vi ste u svemirskom brodu za jednu osobu, što predstavlja vaše svemirsko odelo, i vi svemirom šetate zajedno sa planetom. Potpuno drugačija perspektiva, ne gledate gore prema univerzumu, vi i Zemlja zajedno putujete svemirom. Držite se jednom rukom, gledajući kako se svet okreće pored vas. Tiho bruji, sa teksturom i bojama koje se prelivaju očaravajuće pored vas. Ako uspete da odvojite oči od toga, i pogledate ispod svoje ruke dole na ostatak svega, gde je nedokučivo crnilo sa takvom teksturom da osećate da možete zaroniti unutra svoju ruku. i pridržavate se jednom rukom, jedina veza sa ostalih sedam milijardi ljudi. Bio sam napolju na svojoj prvoj svemirskoj šetnji,

7:52 kada je moje levo oko postalo slepo, a ja nisam znao zašto. Moje levo oko se odjednom zatvorilo uz ogroman bol, a ja nisam mogao da shvatim zašto moje oko ne funkcioniše. Razmišljao sam, šta sada da radim. Mislio sam da je možda to razlog što postoje dva oka. Tako da sam nastavio da radim. Ali nažalost, bez gravitacije, suze se ne slivaju. Stvara se sve veća i veća lopta, koja je pomešana sa vašim suzama, u oku, dok najzad, lopta ne postane toliko velika da je površinski napon spušta preko korena nosa, kao maleni vodopad, pravo u vaše drugo oko. I tada, ja sam bio potpuno slep, van svemirskog broda.

8:34 I šta je najstrašnija stvar koju ste vi ikada uradili? (Smeh) Možda su to paukovi. Dosta ljudi se plaši paukova. Mislim da bi i trebalo da se plašite paukova. Paukovi si jezivi i imaju dugačke, dlakave noge, i paukovi kao ovaj, smeđi pauk samotnjak - užasan je. Ako vas smeđi pustinjak ujede, završićete sa jednom ovakvom nekrotičnom ranom na nozi. Možda jedan, upravo sada, čeka na stolici iza vas. Kako biste i znali? I tako pauk se spusti na vas, a vi prolazite kroz jedan veliki, grčevit napad, jer paukovi i jesu strašni. Ali mogli ste isto tako reći, da li stvarno smeđi samotnjak, čeka na stolici iza mene ili ne? Ne znam. Da li ovde ima smeđih pustinjaka? Tako da, ako malo istražujete, otkrićete da na svetu postoji oko 50 000 različitih vrsta paukova, i oko dve desetine njih su otrovni, od tih 50 000. Ako ste u Kanadi, zbog hladnih zima, ovde u Britanskoj Kolumbiji ima oko 720, 730 različitih vrsta paukova, a samo jedna - jedna - koja je otrovna, a taj otrov nije čak ni fatalan, više je kao gadan ubod. I taj pauk - ne samo taj - ali baš taj ima prelepa obeležja po sebi, u smislu: "Ja sam opasan, imam ogroman simbol na leđima, to je crna udovica." Tako da, ako ste samo malo pažljivi možete da izbegnete da naletite na takvog pauka. On živi blizu zemlje, i ako šetate, nikada nećete proći kroz paučinu gde vas crna udovica može ujesti. Ovakve paučine, ne pravi takve, stvara ih dole, u uglovima. I ona je crna udovica, jer ženka pauka proždire mužjaka; njoj nije stalo do vas. U suštini, kada sledeći put naletite na paučinu, ne morate da paničite i ispoljavate vašu pećinsku reakciju. Opasnost je potpuno drugačija od straha.

10:17 Kako se snalazite u njoj? Kako menjate svoje ponašanje? Sledeći put kada ugledate paučinu, dobro pogledajte, uverite se da nije reč o crnoj udovici i prođite kroz nju. I kada vidite još paučine, ušetajte i nju. To je samo jedna paperjasta stvar, nije bog zna šta. A pauk koji se može pojaviti na njoj, nije veća pretnja od bubamare, ili leptira, i garantujem vam, ako budete prošli kroz 100 paučina, promenićete vaše fundamentalno ljudsko ponašanje, reakciju pećinskog čoveka, i moći ćete ujutru da šetate parkom i da ne brinete o toj paučini - ili bakinim tavanom ili vašim podrumom. Ovo možete primeniti na sve.

11:01 Ako se zadesite napolju na jednoj svemirskoj šetnji i zaslepljeni ste, vaša prirodna rekacija bi bila panika, rekao bih. Bili biste zabrinuti i nervozni, ali mi smo uzeli u obzir sve vrste otrova, i vežbali smo na različitim paučinama. Znali smo sve što je potrebno o svemirskim odelima i hiljadu puta smo imali podvodne treninge. Mi i ne vežbamo samo kada je sve u redu, već kao kada bi stvari krenule naopako, tako da neprestano hodamo kroz te paučine. I ne samo pod vodom, već i u laboratorijama virtuelne realnosti sa kacigama i rukavicama da biste osećali da je sve stvarnost. Tako da, kada konačno izađete u svemirsku šetnju, osećaj je dosta drugačiji, nego što bi bio da ste prvi put samo tako izašli. Čak iako ste slepi, vaša prirodna, panična reakcija se ne dešava, Umesto toga, sagledate: "U redu, ne mogu da vidim, ali mogu da čujem, da pričam. Skot Parazinski je ovde sa mnom. On može da dođe i da mi pomogne." Mi smo, u stvari i vežbali spasavanje onesposobljenog člana posade, tako da bi on mogao da me nosi kao balon i ubaci u vazdušnu komoru, ako bude morao. Ja sam mogao da pronađem svoj put nazad. Nije ni približno velikoj frci. Uostalom, ako neko vreme plačete, bilo kakva da je ta čestica koju ste imali u oku, ona počinje da se rastvara i počinjete ponovo da vidite, i ako pregovarate sa Hjustonom, pustiće vas da nastavite sa radom. Sve smo završili u svemirskoj šetnji, i kada smo se vratili unutra, Džef je sa tuferima odstranio ostatke te stvari oko mojih očiju i ispostavilo se da je to bio samo antifog, neka mešavina ulja i sapuna, koja je dospela u moje oko. I sada koristimo Džonson, nema više suza, koji je trebalo da koristimo i od samog početka. (Smeh)

12:39 Ali ključno pitanje je, posmatrajući razliku između doživljene opasnosti i stvarne opasnosti, gde je tu pravi rizik? Koja je prava stvar od koje bi trebalo da strahujete? Ne samo neki uopšteni strah od loših stvari. Možete korenito izmeniti vašu reakciju na takve stvari, da biste mogli da idete na mesta, vidite i radite stvari kojih biste, u suprotnom, bili sasvim lišeni...

13:03 gde možete videti hardpan na severu Sahare, ili možete videti Njujork na način koji je skoro nestvaran, ili nestvarne predele istočne Evrope ili Velika jezera kao skup malih bara. Možete videti rased San Franciska i način na koji se voda preliva ispod mosta, sve potpuno drugačije, od bilo kojeg drugog načina, da niste pronašli način da savladate strah. Vidite lepotu, koju inače nikada ne biste mogli.

13:38 Na kraju, vreme je da se pođe kući. Ovo je naš svemirski brod, Sojuz, ovaj maleni. Nas trojica se penjemo unutra, a potom se svemirski brod razdvaja od stanice i pada u atmosferu. Ova dva dela ovde se u stvari istope, mi ih odbacimo, a oni sagore u atmosferi. Jedini deo koji preživljava, je mali metak u kojem se mi vozimo, i koji pada kroz atmosferu. U suštini, vi meteoritom putujete kuci, a voziti meteroit je strašno, a i mora biti. Umesto da vozimo kroz atmosferu uz vrisku, kao što biste radili ako biste se odjednom našli kako vozite meteorit do Zemlje - (Smeh) - umesto toga, mi smo dvadeset godina ranije počeli da učimo ruski, a kada jednom naučite ruski, onda ste naučili i astrodinamiku na ruskom, a potom i teoriju upravljanja vozilom. Onda smo dospeli u simulator i vežbali sve iznova i iznova. I u stvari, možete leteti ovim meteoritom i upravljati njime i prizemljiti ga u krugu od 15 km, bilo gde na Zemlji. Tako da, kada se naša posada vraćala nazad u atmosferu, unutar Sojuza, mi nismo vrištali, mi smo se smejali. Bilo je zabavno. I kada se veliki padobran otvorio, znali smo da, ako se ne otvori, postoji i drugi padobran, koji radi na finom, malom satnom mehanizmu. I tako smo se munjevito vratili nazad na Zemlju i ovako je izgledalo sleteti Sojuzom u Kazahstan. (Video) Reporter: I možete videti jedan od onih spasilačkih helikoptera, još jednom taj helihopter pripada grupi od desetak takvih ruskih Mi-8 helikoptera. Sletanje - 3:14 i 48 sekundi, ujutru, centralno vreme. KH: Zaustavite se uz kotrljanje, kao da je neko bacio vaš svemirski brod na zemlju, on se pretura u krug, ali ste pripremljeni na to nalazite se u prilagođenim sedištima, znate kako rade amortizeri. A onda, na kraju Rusi stižu, izvlače vas napolje, bace vas na stolicu, i sada možete pogledati unazad, ka nečemu što je bilo neverovatno iskustvo. Vi ste uzeli snove tog devetogišnjaka, koji su bili nemogući i obeshrabrujuće strašni, obeshrabrujuće užasni, i ostvarili ste ih. Otkrili ste način, kako da reprogramirate sebe, da izmenite primarni strah, tako da ste sebi dozvolili da se vratite sa toliko doživljaja, i inspiracijom za druge ljude, koja drugačije i ne bi bila moguća. Samo da završim, zamolili su me da sviram gitaru. Znam jednu pesmu. Ona je zaista priznanje genijalnom Dejvidu Boviju, ali isto tako je, smatram, odraz činjenice da mi nismo mašine koje istražuju svemir, mi smo ljudi. Mi nosimo tu sposobnost da se prilagodimo, sposobnost da razumemo, i sposobnost da prenesemo svoju samo-percepciju na neko novo mesto. (Muzika) ♫ Major Tom, kontrolnoj stanici ♫ ♫ Otišao sam zauvek ♫ ♫ I lebdim na najneobičniji način ♫ ♫ I zvezde izgledaju veoma drugačije danas ♫ ♫ Lebdim u limenoj konzervi ♫ ♫ Poslednji osvrt na svet ♫ ♫ Planeta Zemlja je plava i toliko toga je ostalo da se uradi ♫ (Muzika) Ne plašite se. (Aplauz) To je jako lepo od vas. Hvala vam mnogo. Hvala.